Први сервис за медаљу

Пред нашим одбојкашицама је последња препрека која их дели од финала Европског првенства. То је Турска. Расплет ће почети вечерас у 20 ч у београдској дворани „Пионир”.

Да ли тај задатак може да реши наша репрезентација? Може, разуме се. Међутим, у спорту никада ништа није сигурно. Свако има шансу и ма колико она изгледала мала пре утакмице може да буде довољна за изненађење.

Распрострањено је схватање да је домаћин у предности: навикао на терен, његових навијача је више, можда и судије потпадну под утицај публике и слично. Међутим, историја спорта је пуна примера када домаћин није остварио очекивања.

Ми имамо чему да се надамо. Екипа је већ прошла сито и решето. И то не само на овом шампионату, него и раније. Довољно је да се погледа само шта је све претурила преко главе ове године: победник Европске лиге, трећа на Светском гран прију...

Али, то је већ за историју. Овде, на Европском првенству у Београду, кренула је победама (Француска 3:1, Украјина 3:0), али није пружила игру која оставља јак утисак. Уследио је и пораз с 3:1 од Немачке, која је веома озбиљна екипа, али није страх и трепет за свет. Додуше, она последњих година не лежи нашем тиму. Међутим, то не значи и да ће увек бити тако.

Потом је, без изгубљеног сета, савладана Румунија у осмини финала. Победа, као ни оне претходне (а и пораз од Немица), није била спорна. Међутим, није то била игра од које застаје дах.

Тек против Пољакиња (3:0), у четвртфиналу, Србија се представила као моћна екипа. Јасно је да само на основу тога не треба преувеличавати могућности нашег тима. Али, не треба их ни приписивати случајности.

Наше одбојкашице нису навикле да играју код куће овакве утакмице. Сада, када су у полуфиналу, када нико нема право да им приговори да су се обрукале, требало би да им буде лакше да покажу шта знају.

Селектор Терзић је, коначно, дочекао да се догоди оно у шта је чврсто веровао, па је после готово беспрекорне игре против Пољске казао:

– Најзад су све одбојкашице „проиграле”. Самопоуздање би требало да им расте до краја првенства.

Одлично их зна, јер већ годинама води нашу репрезентацију. И зато га треба озбиљно схватити кад најављује да оне могу још боље.

При томе указује да противник у својим редовима има истинску светску звезду, да је одлично вођен и да је баш напредовао. Али, много верује у своје играчице.

Туркиње нису за потцењивање. Уосталом, такав однос не може да се има према екипи која је ушла у полуфинале европског првенства.

На опрез наводе и две њене победе – против Италије и Русије. Што су у Монци победиле домаћина (3:2) још би могло и да се схвати као сплет околности, јер су Италијанке већ обезбедиле прво место у групи, али Русију су избациле у четвртфиналу и то с 3:0. А Рускиње су светске првакиње!

– Добро познајем турску екипу. За мене није изненађење што је победила Италију и Русију, – открива Јелена Николић, која већ неколико година игра у Турској, чија је лига међу најјачима на свету, па одлично зна с ким ћемо имати посла.

Наше одбојкашице су ове године у Европској лиги победиле Турску и то у Истанбулу. Али, било би погубно да се помисли да ће им вечерас задатак бити само да то препишу.

Туркиње имају Неслихан Дарнел, једну од звезда у сазвежђу светских асова. Биће и растерећеније, јер не играју код куће, па ће психолошки притисак осећати наше играчице. Ма колико сматрали да је преброђен против Пољске, он не може бити и потпуно избрисан.

Терзић је до четвртфиналне утакмице истицао да наш тим игра слабије него што може и разлог за то је налазио у превеликој жељи да се код куће оствари нешто велико. Уласком у полуфинале основни задатак је испуњен, а сада преостају две утакмице да се освоји медаља. У овом тиму има играчица које, као и селектор, имају бронзу са Светског првенства 2006. и сребро с Европског шампионата 2007.

Дакле, знају шта их чека. А селектор би волео, као и одбојкашице, да вечерас буде више публике него на претходним утакмицама. Полуфинале Европског првенства то и заслужује.

И. Цветковић