Лет изнад власти

Ни највиша власт није више оно што је била. Потврђено је то, ових дана, и на врло оригиналан начин из два међусобно неупоредива а врло уверљива извора.

Прва дама Француске, Карла Бруни, оспорила је крилатицу Хенрија Кисинџера да је власт најјачи афродизјак. Никола Саркози ју је, каже, опчинио   „познавањем латинских назива растиња и свих детаља о ружама, лалама и осталог цвећа у врту Јелисејске палате” (а не председничким ауторитетом, како су многи веровали).

Руски председник Дмитриј Медведев је, пак, показао да просто једва чека да кормило државе препусти премијеру Владимиру Путину, јер је он „најпопуларнији и политичар с највишим рејтингом”. Договорена је, заправо, рокада- коју ће, предвиђа се, оверити долазећи избори- тако да Медведев преузме садашњу Путинову функцију.

Оба специфична партнерства озваничена су готово истовремено, месецима нарастања текуће финансијске кризе, почетком 2008. године, када је Медведев изабран да наследи Путина (у складу с његовом препоруком) на месту председника, и кад су се Карла и Никола венчали. И сада иду упоредо, мада различитим путевима: Саркозијеви ишчекују да, први пут као пар, постану родитељи, а Кремљ се припрема за повратак „патер фамилијаса”.

Лагодну симболику коју сугеришу аранжмани Бруни-Саркози и Медведев-Путин, никако не треба узимати здраво за готово. У осталим приликама, па и претпостављеним њиховим, нема ни говора о сличним, интимним и политичким, породичним „бајкама”.

Неколицина познаника ми се поверила да и сами знају све о цвећу и да су ради да старешинство препусте партнеру (партнерки), па да их као такве препоручим. Послушао сам их, али не и обрадовао.

Већина упитаних ми је рекла да им је боље, кад већ „животаре као биљке”, да „расту на дивље” него да им незавидан положај овековечују некакви „баштовани” (“баштованке”). А и да демократији- која ужива већинску подршку и овде и другде- не приличи да се ослања на трампу (у стилу „ти мени, ја теби”) расположивих положаја у хијерархији.

Посебно ме, међутим. забрињава то што Европска унија, чијем партнерству тежимо, нема довољно уверљиву потпору, ни изнутра а камоли споља. Ни аларм Барака Обаме да би европски лом могао да доведе до нове глобалне кризе, ни одлука немачких парламентараца да се осетно повећа допринос посрнулим економијама (пре свега Грчкој) нису ободрили берзанске играче.

Разлог за такву неповерљивост могао би да се нађе и у предграђу Париза. Тако је, наиме, недавно одржан скуп више од 50 експерата са разних страна света, који су, у комбинаацији сценске представе и интернетске симулације, дошли до закључка да ће Европи за излаз из буџетских перипетија на југу континента бити потребно готово три пута више новца него што је досад издвојено и обећано.

У расколу су, чини се, континентална солидарност и изборне наклоности ка локалним вајдама. Учестало је питање: хоће ли опстати Европска унија, која је до недавно служила као глобални узор обједињавања, и њен евро, који се већ афирмисао као конкурент доларском монополу у девизним резервама?

За нас је од виталног значаја- одговор на ту недоумицу. Њега још нема. Као ни с њим повезане дилеме- шта ће бити с нама, несагласним баш с тим делом света, чија нам већина одриче део територијалног интегритета (признајући Космет за независну Републику Косово) а у коме тражимо излаз из наших стратешких- економских, безбедносних, географских, културолошких и менталитетних лавирината?

Опстанак или крах европског заједништва ће, свакако, обележити и нашу будућност. Текућа глобална и континентална криза увелико превазилази опсег нашег опирања новом режиму царињења на међама између централне Србије и јужне нам покрајине под међународним окриљем.

Оно што је карактеристично за све савремене кризе, па и наше иако главним актерима нису приоритетне, јесте да оне надмашују делокруг врхунски позиционираних политичара. Над свима се надмоћно надвила- финансијска и шира економска криза.

Решења могу да се постигну, сви се слажу, само мулинационалним договором. То што њега нема, не значи да неке нације неће испаштати а можда и изгубити неки део територијалног интегритета. Противно међународном праву, али у складу с праксом да је у њему увек превладавало- право јачег.

У тој превласти смо учестовали у балканским и потоњим светским ратовима. Као савезници победника. То сада нисмо.

Нити смо у прилици да нам се прихвате објашњења каква су дали Карла и Дмитриј. За цветање и за увенуће…