Let iznad vlasti

Ni najviša vlast nije više ono što je bila. Potvrđeno je to, ovih dana, i na vrlo originalan način iz dva međusobno neuporediva a vrlo uverljiva izvora.

Prva dama Francuske, Karla Bruni, osporila je krilaticu Henrija Kisindžera da je vlast najjači afrodizjak. Nikola Sarkozi ju je, kaže, opčinio   „poznavanjem latinskih naziva rastinja i svih detalja o ružama, lalama i ostalog cveća u vrtu Jelisejske palate” (a ne predsedničkim autoritetom, kako su mnogi verovali).

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev je, pak, pokazao da prosto jedva čeka da kormilo države prepusti premijeru Vladimiru Putinu, jer je on „najpopularniji i političar s najvišim rejtingom”. Dogovorena je, zapravo, rokada- koju će, predviđa se, overiti dolazeći izbori- tako da Medvedev preuzme sadašnju Putinovu funkciju.

Oba specifična partnerstva ozvaničena su gotovo istovremeno, mesecima narastanja tekuće finansijske krize, početkom 2008. godine, kada je Medvedev izabran da nasledi Putina (u skladu s njegovom preporukom) na mestu predsednika, i kad su se Karla i Nikola venčali. I sada idu uporedo, mada različitim putevima: Sarkozijevi iščekuju da, prvi put kao par, postanu roditelji, a Kremlj se priprema za povratak „pater familijasa”.

Lagodnu simboliku koju sugerišu aranžmani Bruni-Sarkozi i Medvedev-Putin, nikako ne treba uzimati zdravo za gotovo. U ostalim prilikama, pa i pretpostavljenim njihovim, nema ni govora o sličnim, intimnim i političkim, porodičnim „bajkama”.

Nekolicina poznanika mi se poverila da i sami znaju sve o cveću i da su radi da starešinstvo prepuste partneru (partnerki), pa da ih kao takve preporučim. Poslušao sam ih, ali ne i obradovao.

Većina upitanih mi je rekla da im je bolje, kad već „životare kao biljke”, da „rastu na divlje” nego da im nezavidan položaj ovekovečuju nekakvi „baštovani” (“baštovanke”). A i da demokratiji- koja uživa većinsku podršku i ovde i drugde- ne priliči da se oslanja na trampu (u stilu „ti meni, ja tebi”) raspoloživih položaja u hijerarhiji.

Posebno me, međutim. zabrinjava to što Evropska unija, čijem partnerstvu težimo, nema dovoljno uverljivu potporu, ni iznutra a kamoli spolja. Ni alarm Baraka Obame da bi evropski lom mogao da dovede do nove globalne krize, ni odluka nemačkih parlamentaraca da se osetno poveća doprinos posrnulim ekonomijama (pre svega Grčkoj) nisu obodrili berzanske igrače.

Razlog za takvu nepoverljivost mogao bi da se nađe i u predgrađu Pariza. Tako je, naime, nedavno održan skup više od 50 eksperata sa raznih strana sveta, koji su, u kombinaaciji scenske predstave i internetske simulacije, došli do zaključka da će Evropi za izlaz iz budžetskih peripetija na jugu kontinenta biti potrebno gotovo tri puta više novca nego što je dosad izdvojeno i obećano.

U raskolu su, čini se, kontinentalna solidarnost i izborne naklonosti ka lokalnim vajdama. Učestalo je pitanje: hoće li opstati Evropska unija, koja je do nedavno služila kao globalni uzor objedinjavanja, i njen evro, koji se već afirmisao kao konkurent dolarskom monopolu u deviznim rezervama?

Za nas je od vitalnog značaja- odgovor na tu nedoumicu. Njega još nema. Kao ni s njim povezane dileme- šta će biti s nama, nesaglasnim baš s tim delom sveta, čija nam većina odriče deo teritorijalnog integriteta (priznajući Kosmet za nezavisnu Republiku Kosovo) a u kome tražimo izlaz iz naših strateških- ekonomskih, bezbednosnih, geografskih, kulturoloških i mentalitetnih lavirinata?

Opstanak ili krah evropskog zajedništva će, svakako, obeležiti i našu budućnost. Tekuća globalna i kontinentalna kriza uveliko prevazilazi opseg našeg opiranja novom režimu carinjenja na međama između centralne Srbije i južne nam pokrajine pod međunarodnim okriljem.

Ono što je karakteristično za sve savremene krize, pa i naše iako glavnim akterima nisu prioritetne, jeste da one nadmašuju delokrug vrhunski pozicioniranih političara. Nad svima se nadmoćno nadvila- finansijska i šira ekonomska kriza.

Rešenja mogu da se postignu, svi se slažu, samo mulinacionalnim dogovorom. To što njega nema, ne znači da neke nacije neće ispaštati a možda i izgubiti neki deo teritorijalnog integriteta. Protivno međunarodnom pravu, ali u skladu s praksom da je u njemu uvek prevladavalo- pravo jačeg.

U toj prevlasti smo učestovali u balkanskim i potonjim svetskim ratovima. Kao saveznici pobednika. To sada nismo.

Niti smo u prilici da nam se prihvate objašnjenja kakva su dali Karla i Dmitrij. Za cvetanje i za uvenuće…