Коридор – стање душе

ИНТЕРВЈУ

Књига "Коридор" италијанске новинарке Џин Тоски Марацани Висконти, са ексклузивним пратећим фотографијама из Крајине, Босне, Београда за време НАТО бомбардовања и са Косова, објављена је недавно и код нас, у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Београда. Позната по својим смелим и непристрасним анализама и оценама југословенске кризе у листовима "Манифесто" и "Лимес", Џин Тоски Висконти у "Коридору" износи "до сада непознату и прећуткивану истину" о ономе што се стварно дешавало српском народу у последњој деценији 20. века. Мада је проблемима Балкана почела да се бави случајно, организујући 1992. године пут Елија Визела, добитника Нобелове награде за мир, у Југославију и Босну, новинарка из Милана тврди да јој није требало много да схвати како је медијска слика Срба у Италији и свету неистинита.

Недавно је боравила у Београду и на Сајму књига присуствовала представљању "Коридора", књиге парадигматичног наслова која поправља имиџ српског народа у очима света и међународне јавности.

● Које су то биле кључне ситуације које су промениле Ваше мишљење о Србима и "српској кривици" о којој је брујао свет?

– Приликом моје прве посете бившој Југославији, августа 1992. године, била сам дубоко под опречним утисцима које сам понела из Загреба и Београда. Тензија коју сам осећала у Загребу, и опуштен и пријатељски став људи у Београду сугерисали су ми да ови други не могу да буду агресори. Разумећете, стигла сам из Италије у којој се о Србима говорило као о нацистима. Ипак, оно што ме је дефинитивно убедило да је медијска слика Срба у Италији неистинита јесте посета логору Мањача код Бањалуке, у којем су били претежно муслимански заробљеници, понеки Хрват и један млади Немац. Мада тужно, јер свако место у којем су људи затворени против своје воље је тужно, оно није деловало као место у којем се нарушавају људска права. С прага отворене једне од неколико хала видело се 500 људи испружених на ћебадима у уредним низовима. Било је мрачно али су у тами светлеле тачке жара од цигарета. Људи су били у добром стању, примали су пакете Међународног црвеног крста и носили своју одећу, а њихова права су поштована.

Била је то чиста супротност логору "Виктор Бубањ" који смо посетили дан касније, и у којем су српски заробљеници третирани као некорисне животиње. Они су били затворени у тоталном мраку, у малим хладним ћелијама са белим плочицама. Када су отварана тешка врата, жмиркали су очима и приносили прсте устима преклињући за цигарету. Била сам шокирана.

● Када сте одлучили да напишете књигу?

– Обилазећи ратишта и носећи хуманитарну помоћ почетком деведесетих, написала сам серију чланака и интервјуа, захваљујући којима сам већ располагала одређеном документацијом. Желела сам да напишем књигу о том свом искуству из два разлога. Први је да некако ослободим тугу које сам се нагутала гледајући људску патњу, а други – да тим сведочанством допринесем објективном сагледавању једног рата и патње људи који су увучени у њега не својом вољом.

● Јесте ли имали проблема да у Италији нађете издавача с обзиром на тематику књиге?

– Прву верзију књиге сам завршила 1996. године и покушала да понудим издавачима за које сам претпоставила да би их занимала, али сви су ме одбијали. Такође сам покушала и у Француској, јер сам написала и верзију на француском језику, али ту је било још горе. Тек када сам срела Серђа Манеса из "Ла ћита дел соле", он је са ентузијазмом прихватио да је штампа. Урадила сам опширнију верзију, додајући и неке моје интервјуе, као и текстове већ објављене у италијанској штампи. И, књига је изашла. Желела бих да поменем и аутора корица италијанског издања књиге, изванредног скулптора Еуђенија Занона који је на свом цртежу приказао сву патњу српског народа у Босни, Србији и на Косову, као и патњу оних на другој страни.

● Наслов књиге "Коридор" добија метафорично значење кад је реч о простору по коме се кретао и живео српски народ?

– Коридор, то сам написала и у књизи, није био само део ограничене територије, обавезни пролаз који повезује један град са његовом државом, или два дела исте нације. Било је то такође и одређено стање душе, психолошка клима у којој је био принуђен да живи цео један народ, осуђен од стране геополитике, крив што није схватио да се нови ратови воде пре свега путем штампе и слика како би се непрекидно фабриковао и потхрањивао "консензус".

● Како је књига прошла у Италији, и да ли је било и оних који су Вас осуђивали или Вам противречили?

– "Коридор" је одмах распродат и ових дана треба да изађе друго издање. Не могу да кажем да ме је неко осуђивао због другачијих чињеница које сам понудила, бар не до сада. На до сада две промоције била је пријатељска атмосфера, изузимајући босанске муслимане који нису прихватали оно што сам рекла о Сребреници на основу података које сам прочитала, преводећи са француског књигу "Досије Сребреница". Морам признати да је раније, 1992. и 1993, било много горе. Људи су пиљили у мене као у духа када бих покушала да им објасним шта сам видела да би мало по мало почели да гледају кроз мене као да сам провидна.

● Јесте ли били још на неким "рањивим" подручјима?

– Била сам у Ираку. Мислим да данас свака земља може да постане "рањиво" подручје, па чак и европске државе.

● Желели сте да Вас нашим читаоцима представим као новинара, али у вашој биографији стоји да сте били организатор и многих изложби, модних ревија и других манифестација, да сте се бавили филмом, театром... Шта бисте још рекли о себи?

– Ах, мрзим да говорим о себи. Пријатељи ми замерају да сам претерано великодушна а да је моја храброст на ивици неодговорности. Можда. Једино оно што ја желим да кажем о себи јесте да надасве волим животиње. Не могу да поднесем кад људи пате. Мрзим рат. Убеђена сам да сваки проблем може да се реши дијалогом и материјалном помоћи.

--------------------------------------------------------------------------

Досије Сребреница

● Поменули сте књигу "Досије Сребреница"…

– Реч је о збирци есеја које су написали чланови америчко-британске групе истраживача у Сребреници. Књига укључује и Досије о Сребреници Републике Српске који је одбио Педи Ешдаун. Мислим да би то било врло занимљиво штиво и за Србе, јер показује друге чињенице сребреничке приче и оповргава бројке којима се фигурира.