Досијеи

Прошлог четвртка, Вук Драшковић је рекао да досијеи о запосленима у МИП-у неће више бити вођени, те да је шефу службе безбедности МИП-а дао налог да формира комисију која ће испитати постојеће досијее.

,,Залажем се да се отворе сви досијеи свих тајних служби у Србији од 1945. године, и државних и војних, и да се грађанима омогући увид у њихове досијее′′, рекао је још министар.

У потоњим реаговањима, ова иницијатива је готово без остатка оцењена као израз предизборне кампање. Све и да је тако, кампањске пена не може да скрије суштински слој ове иницијативе. 

Драшковић је, наиме, констатовао да су ,,паушалне оцене и дисквалификације биле једини стварни садржај досијеа вођених од 1945. до 2000. године".

Зато је издао налог ,,да се из досијеа избаци све што је политичка, национална и идеолошка дисквалификација људи".

Из споја ова два исказа једино логично произлази да ,,отварање досијеа" и ,,омогућавање грађанима" увида у те документе неће бити изводљиво.

Из њих ће бити избачено ,,све што је политичка, национална и идеолошка дисквалификација људи", а пошто министар тврди да је то и ,,једини стварни садржај досијеа", испуњавање његовог налога значи да од досијеа неће остати ништа.

Досијеи ће бити уништени.

Сва искуства с отварањем тајних досијеа у транзиционим земљама показују да је та врста акције била извор спектакуларних манипулација и међусобних, дневних политичких обрачуна странака и појединаца на власти или у опозицији, поготово када је реч о лидерским странкама, какве су овде готово искључиво на делу.

Тачно је да су архиви тајних служби често напоуздани (сама полиција их је уништавала, транжирала и фризирала), али због те непоузданости не треба занемарити оно што је у њима поуздано.

Управо поузданост овакве грађе чини да озбиљне државе до тих архива много држе.

Овде влада фама малетене о неупотребљивости, малој вредности тих папира, уз остало и зато што се домаћа историографија нерадо упуштала у реконструкцију прошлости на основу грађе такве провенијенције.

У свету ствари стоје обрнуто.

Досадашња историја хладног рата (на пример), углавном се заснива на извештајима тајних служби, поготово оних које делују унутар министарстава спољних послова. Што је и логично, јер се тајне службе пре свега баве чињеницама и анализом тих чињеница. Неће баш бити да су се домаће тајне службе бавиле само идеологијом и политиком.

Зато је важно да досијеи, ма шта садржали, остану сачувани, похрањени у архивским установама где ће, на основу законског нормирања, бити доступни заинтересованима и истраживачима.  

Можда би требало размислити и о формирању неке нове, цивилне установе, агенције независне од политике, а одговорне према истини.

Нека та претпостављена агенција, прво, грађу те врсте чува од уништавања и, друго, нека је стави под цивилну, неполитичку контролу, потпуно независну од политичких партија и партијских интереса.

Кроз законски прецизиране процедуре, таква агенција би, нема сумње, могла да сведе на минимум манипулисање досијеима, а то ће рећи манипулисање људима и њиховим животима.

Била би то и велика брана свим (не)свесним настојањима да се фалсификује слика прошлости и улога појединаца у временима за нама.