Dosijei

Prošlog četvrtka, Vuk Drašković je rekao da dosijei o zaposlenima u MIP-u neće više biti vođeni, te da je šefu službe bezbednosti MIP-a dao nalog da formira komisiju koja će ispitati postojeće dosijee.

,,Zalažem se da se otvore svi dosijei svih tajnih službi u Srbiji od 1945. godine, i državnih i vojnih, i da se građanima omogući uvid u njihove dosijee′′, rekao je još ministar.

U potonjim reagovanjima, ova inicijativa je gotovo bez ostatka ocenjena kao izraz predizborne kampanje. Sve i da je tako, kampanjske pena ne može da skrije suštinski sloj ove inicijative. 

Drašković je, naime, konstatovao da su ,,paušalne ocene i diskvalifikacije bile jedini stvarni sadržaj dosijea vođenih od 1945. do 2000. godine".

Zato je izdao nalog ,,da se iz dosijea izbaci sve što je politička, nacionalna i ideološka diskvalifikacija ljudi".

Iz spoja ova dva iskaza jedino logično proizlazi da ,,otvaranje dosijea" i ,,omogućavanje građanima" uvida u te dokumente neće biti izvodljivo.

Iz njih će biti izbačeno ,,sve što je politička, nacionalna i ideološka diskvalifikacija ljudi", a pošto ministar tvrdi da je to i ,,jedini stvarni sadržaj dosijea", ispunjavanje njegovog naloga znači da od dosijea neće ostati ništa.

Dosijei će biti uništeni.

Sva iskustva s otvaranjem tajnih dosijea u tranzicionim zemljama pokazuju da je ta vrsta akcije bila izvor spektakularnih manipulacija i međusobnih, dnevnih političkih obračuna stranaka i pojedinaca na vlasti ili u opoziciji, pogotovo kada je reč o liderskim strankama, kakve su ovde gotovo isključivo na delu.

Tačno je da su arhivi tajnih službi često napouzdani (sama policija ih je uništavala, tranžirala i frizirala), ali zbog te nepouzdanosti ne treba zanemariti ono što je u njima pouzdano.

Upravo pouzdanost ovakve građe čini da ozbiljne države do tih arhiva mnogo drže.

Ovde vlada fama maletene o neupotrebljivosti, maloj vrednosti tih papira, uz ostalo i zato što se domaća istoriografija nerado upuštala u rekonstrukciju prošlosti na osnovu građe takve provenijencije.

U svetu stvari stoje obrnuto.

Dosadašnja istorija hladnog rata (na primer), uglavnom se zasniva na izveštajima tajnih službi, pogotovo onih koje deluju unutar ministarstava spoljnih poslova. Što je i logično, jer se tajne službe pre svega bave činjenicama i analizom tih činjenica. Neće baš biti da su se domaće tajne službe bavile samo ideologijom i politikom.

Zato je važno da dosijei, ma šta sadržali, ostanu sačuvani, pohranjeni u arhivskim ustanovama gde će, na osnovu zakonskog normiranja, biti dostupni zainteresovanima i istraživačima.  

Možda bi trebalo razmisliti i o formiranju neke nove, civilne ustanove, agencije nezavisne od politike, a odgovorne prema istini.

Neka ta pretpostavljena agencija, prvo, građu te vrste čuva od uništavanja i, drugo, neka je stavi pod civilnu, nepolitičku kontrolu, potpuno nezavisnu od političkih partija i partijskih interesa.

Kroz zakonski precizirane procedure, takva agencija bi, nema sumnje, mogla da svede na minimum manipulisanje dosijeima, a to će reći manipulisanje ljudima i njihovim životima.

Bila bi to i velika brana svim (ne)svesnim nastojanjima da se falsifikuje slika prošlosti i uloga pojedinaca u vremenima za nama.