Берач са шест руку

Чачак – Тачно три године после почетне замисли Милош Јовановић је завршио прву серију од десет тракторских платформи за брање воћа на висини, и све продао. У току је израда друге, од 40 комада, а конструктор из Чачка одлучио је да заштити свој проналазак и комплетну документацију предао Заводу за интелектуалну својину у Београду.

Иноватор је, успут, доказао да је без ичије финансијске или стручне помоћи могуће створити врхунски производ и одмах га продати на тржишту, и то без иједног динара уложеног у рекламу. Читаву конструкцију и дизајн осмислио је на свом рачунару и приказао на интернет-страници www.nine. rs, док при изради користи услуге једне занатске радње у Чачку.

– Почетну серију продао сам тако што су воћари у чачанском крају један од другог чули за мој новитет – каже Јовановић за „Политику“, и први пут у јавности описује појединости овог посла.

Платформа се уз носач поставља на трактор, намењена је за брање воћа на висинама изнад два метра и носи двојицу или четворицу радника. Поред носача, има кућиште са два покретна платоа. На боковима кућишта постоје отвори у које су смештени ти платои, и извлаче се преко четири пара осовина са точкићима. Ту су и два забрављивача којима се платои фиксирају у жељени положај. На крајевима платоа је заштитна ограда на коју су постављени носачи гајби и она истовремено омогућује да се берач попење и на веће висине. Крајње ивице платформе су 340 сантиметара, укупна тежина мањег типа (за двојицу берача) 185, а већег (за четворицу) 263 килограма.

– Наши воћари су до сада за брање на висинама могли да користе три технике: пењање на мердевине, пењање на стабло, или специјалну корпицу на врху штапа. Код тих решења не постоји могућност одлагања воћки у амбалажу већ се најпре беру у кофе па одатле пребацују у гајбице што компликује и успорава посао. Поред тога, берач који се узверао на стабло никад није сигуран на њему, мердевине се не могу поставити на терену под нагибом, док брање помоћу корпице на штапу оштећује плод – вели Јовановић.

Он истиче да у Србији досад није постојао домаћи производ овакве врсте, већ су плантажери висинске бераче куповали у Италији, која је водећа држава у свету за воћарску опрему. То су самоходни берачи и вреде од 5.000 до 25.000 евра.

Јовановић је за своје платформе „нине“ одредио цене од 320 и 440 евра, док носачи додатно коштају 80, односно 160 евра. Занимљиво је да су ове цене на ивици рентабилности.

– Водио сам рачуна о платежној моћи српских воћара, али и о томе да не буде копирања. И сада добар бравар може да ископира ове платформе али ниједан не може да произведе по овој цени јер ће га, рецимо, само фарбање коштати 150 евра.

У току израде платформе и провере учинка, Јовановић је утврдио да један радник на овом платоу убере три пута више воћа него његов колега који користи мердевине и кофу.

Пре пет година, иначе, Јовановић је произвео и патентирао ланце за ципеле, ради безбедног ходања по клизавици, а конструисао је и неколико других новитета који још нису стигли до практичне израде.