Највећа трема од Бранка Ћопића

Драган Колунџија (1938), аутор култних збирки: „Затвореник у ружи”, „Чувари светлости”, „Злато и родитељи”, „Козара”, „Козара, опет”, добитник је награде „Књижевни вијенац Козаре”, која му је недавно уручена у Приједору. Колунџији, који је добитник наших најугледнијих награда, ово је прво велико признање из завичаја.

Када је објављена вест о награди, стигло је много честитки. Колунџији је посебно драго писмо, које је организаторима манифестације послао Добрица Ћосић, који због болести није могао да допутује у Приједор, у којем се каже: „Награда коју предајете изванредном песнику Драгану Колунџији, одавно је заслужена”.

Дуго сте у свом завичају били, најблаже речено, у немилости. Још једном се потврдило да је најтеже бити „пророк у селу”?

У завичају припадамо онима који нас воле и због којих живимо и певамо. У то сам се уверио недавно када сам у Приједору примио награду „Књижевни вијенац Козаре”, а у завичајној Мраковици статуу рудара из Љубије. Песници и рудари, у свом претешком и опасном послу, имају много заједничког – рудар силази дубоко у земљу по угаљ, по бакар, по злато, а песник силази у свој српски језик по стих, по песму, такође, по злато, не слутећи и не водећи рачуна какве га све опасности чекају док кроз све катакомбе пролази и силази на дно језика и земље. Ово је мој радосни одговор на ваше питање у вези са „немилостима”, које су ме, у последњих десетак година, пратиле у завичају.

Упркос томе, у вашој поезији много је завичаја. Толике песме и књиге написали сте о Козари?

Козара и све оно што се нашем српском народу 1942. године у лето (јун и јул) догађало – одредило је моју судбину. Нисам имао времена за радосно детињство, мало старији од мене постајали су јунаци. Ја сам се, нећете веровати, радовао бомбама које су око нас, на ливади у селу Војкова, на Козари, падале. А када је једна бомба пала на кров млина на реци Мљечаница у којем је лежало неколико породица из родног Водичева, ја сам побегао под хаљину једне моје стрине, у утробу мајчину да се вратим.

За Козару вас веже и једна болна лична прича. Мајка је носила два детета: мушко и женско. Мушко је морала да остави. Да ли би нам рекли о чему је реч?

О томе је, још 1957. године, писао песник Божидар Тимотијевић. Њему сам све испричао. Повод је био излазак моје збирке „Затвореник у ружи” и једне посвете у тој збирци: „Мајци мојој жалосној”. Тада је моја мајка била жива. Данас, о тој мојој драми на десној обали набујале речице Мљечаница, 1942. године, не могу ништа рећи, осим да сам имао велику нежну мајку. Пишући о мојој збирци песама „Злато и родитељи”, академик Владета Јеротић, цитирајући из ње стихове: „Расли смо уз татине псовке/ и мамино: Бог те видио”, написао је „благо мени што сам имао тако велику мајку која, и кад нас критикује – Богом нас благосиља”.

Због мајке сам 1953. године, у теретном возу из Београда, неуспешно покушао да побегнем кући у Водичево, али су ме пронашли кочничари и избацили напоље, у Сремској Митровици.

Написали сте велики број родољубивих песама. Та врста поезије није више у моди?

Зар ову земљу волети – више није у моди? Зна се ко изазива ратове – политичари и ратни хушкачи, а родољубиви песник својом песмом мири завађене комшије и народе. У рату је, по песницима, као и у љубави: до измирења се долази изблиза, за столом, а не убијањем. Реците „не” рату, али реците то са цвећем. Шта је за истинског родољубивог песника, као што је био песник и сликар Ђура Јакшић – свето? Одговор је: „Туђ живот, а не мој.. Његова „Отаџбина” и „Поноћ”, Змајеви „Свети гробови”, Давичова „Србија”, Десанкина „Крвава бајка”, родољубиве песме Васка Попе, Бранка Миљковића, Миодрага Павловића – нису изашле и неће изаћи из моде.

Ваша прва песничка књига „Затвореник у ружи” обележила је читаву вашу песничку каријеру. Јесте ли се ослободили тог заточеништва или му верно служите и даље?

Целога живота писао сам и пишем само једну збирку песама: „Затвореник у ружи” (Нолит, 1957), а све што сам касније објављивао и објављујем, само су циклуси песама те моје прве књиге. Педесет и четири године затвореник сам у ружи без помиловања, а помиловање и не тражим.

Дружили сте се са многим нашим познатим песницима. Кога се најрадије сећате?

У српским песницима у Београду нашао сам оно што сам оставио у завичају на Козари: браћу, сестре, родитеље. Готово да нема ниједног значајнијег песника и писца, који су преминули, а да о њима нисам написао песму или прозни запис. То ће се најбоље видети у мојој књизи у рукопису: „Живи песници”. Са свима сам сарађивао, организујући им књижевне вечери на Коларчевом народном универзитету, где сам радио. Највећу трему имао сам у сусрету са Бранком Ћопићем, који је за мене био синоним читаве српске књижевности.

-------------------------------------------------------------------

КЊИЖЕВНИ ВИЈЕНАЦ КОЗАРЕ

На нашу крсну славу

Светог Николу

Говорио је мој отац:

Двоје своје дјеце,

Драгомира и Радојку,

Послао сам у Србију

Сад не жалим умријети!

Ја то исто понављам,

Само мало друкчије

Оче,

Из Затвореника у ружи,

Из нашег Београда,

Вратио сам се

У родно Водичево

У Књижевни вијенац Козаре

Сад желим још мало поживети!

Био је лепо и тешко

Мењати завичаје

У сваком је изгнанство,

После тебе, Мајко!

Приједор, 23. септембра 2011.

Драган Колунџија