Najveća trema od Branka Ćopića

Dragan Kolundžija (1938), autor kultnih zbirki: „Zatvorenik u ruži”, „Čuvari svetlosti”, „Zlato i roditelji”, „Kozara”, „Kozara, opet”, dobitnik je nagrade „Književni vijenac Kozare”, koja mu je nedavno uručena u Prijedoru. Kolundžiji, koji je dobitnik naših najuglednijih nagrada, ovo je prvo veliko priznanje iz zavičaja.

Kada je objavljena vest o nagradi, stiglo je mnogo čestitki. Kolundžiji je posebno drago pismo, koje je organizatorima manifestacije poslao Dobrica Ćosić, koji zbog bolesti nije mogao da doputuje u Prijedor, u kojem se kaže: „Nagrada koju predajete izvanrednom pesniku Draganu Kolundžiji, odavno je zaslužena”.

Dugo ste u svom zavičaju bili, najblaže rečeno, u nemilosti. Još jednom se potvrdilo da je najteže biti „prorok u selu”?

U zavičaju pripadamo onima koji nas vole i zbog kojih živimo i pevamo. U to sam se uverio nedavno kada sam u Prijedoru primio nagradu „Književni vijenac Kozare”, a u zavičajnoj Mrakovici statuu rudara iz Ljubije. Pesnici i rudari, u svom preteškom i opasnom poslu, imaju mnogo zajedničkog – rudar silazi duboko u zemlju po ugalj, po bakar, po zlato, a pesnik silazi u svoj srpski jezik po stih, po pesmu, takođe, po zlato, ne sluteći i ne vodeći računa kakve ga sve opasnosti čekaju dok kroz sve katakombe prolazi i silazi na dno jezika i zemlje. Ovo je moj radosni odgovor na vaše pitanje u vezi sa „nemilostima”, koje su me, u poslednjih desetak godina, pratile u zavičaju.

Uprkos tome, u vašoj poeziji mnogo je zavičaja. Tolike pesme i knjige napisali ste o Kozari?

Kozara i sve ono što se našem srpskom narodu 1942. godine u leto (jun i jul) događalo – odredilo je moju sudbinu. Nisam imao vremena za radosno detinjstvo, malo stariji od mene postajali su junaci. Ja sam se, nećete verovati, radovao bombama koje su oko nas, na livadi u selu Vojkova, na Kozari, padale. A kada je jedna bomba pala na krov mlina na reci Mlječanica u kojem je ležalo nekoliko porodica iz rodnog Vodičeva, ja sam pobegao pod haljinu jedne moje strine, u utrobu majčinu da se vratim.

Za Kozaru vas veže i jedna bolna lična priča. Majka je nosila dva deteta: muško i žensko. Muško je morala da ostavi. Da li bi nam rekli o čemu je reč?

O tome je, još 1957. godine, pisao pesnik Božidar Timotijević. Njemu sam sve ispričao. Povod je bio izlazak moje zbirke „Zatvorenik u ruži” i jedne posvete u toj zbirci: „Majci mojoj žalosnoj”. Tada je moja majka bila živa. Danas, o toj mojoj drami na desnoj obali nabujale rečice Mlječanica, 1942. godine, ne mogu ništa reći, osim da sam imao veliku nežnu majku. Pišući o mojoj zbirci pesama „Zlato i roditelji”, akademik Vladeta Jerotić, citirajući iz nje stihove: „Rasli smo uz tatine psovke/ i mamino: Bog te vidio”, napisao je „blago meni što sam imao tako veliku majku koja, i kad nas kritikuje – Bogom nas blagosilja”.

Zbog majke sam 1953. godine, u teretnom vozu iz Beograda, neuspešno pokušao da pobegnem kući u Vodičevo, ali su me pronašli kočničari i izbacili napolje, u Sremskoj Mitrovici.

Napisali ste veliki broj rodoljubivih pesama. Ta vrsta poezije nije više u modi?

Zar ovu zemlju voleti – više nije u modi? Zna se ko izaziva ratove – političari i ratni huškači, a rodoljubivi pesnik svojom pesmom miri zavađene komšije i narode. U ratu je, po pesnicima, kao i u ljubavi: do izmirenja se dolazi izbliza, za stolom, a ne ubijanjem. Recite „ne” ratu, ali recite to sa cvećem. Šta je za istinskog rodoljubivog pesnika, kao što je bio pesnik i slikar Đura Jakšić – sveto? Odgovor je: „Tuđ život, a ne moj.. Njegova „Otadžbina” i „Ponoć”, Zmajevi „Sveti grobovi”, Davičova „Srbija”, Desankina „Krvava bajka”, rodoljubive pesme Vaska Pope, Branka Miljkovića, Miodraga Pavlovića – nisu izašle i neće izaći iz mode.

Vaša prva pesnička knjiga „Zatvorenik u ruži” obeležila je čitavu vašu pesničku karijeru. Jeste li se oslobodili tog zatočeništva ili mu verno služite i dalje?

Celoga života pisao sam i pišem samo jednu zbirku pesama: „Zatvorenik u ruži” (Nolit, 1957), a sve što sam kasnije objavljivao i objavljujem, samo su ciklusi pesama te moje prve knjige. Pedeset i četiri godine zatvorenik sam u ruži bez pomilovanja, a pomilovanje i ne tražim.

Družili ste se sa mnogim našim poznatim pesnicima. Koga se najradije sećate?

U srpskim pesnicima u Beogradu našao sam ono što sam ostavio u zavičaju na Kozari: braću, sestre, roditelje. Gotovo da nema nijednog značajnijeg pesnika i pisca, koji su preminuli, a da o njima nisam napisao pesmu ili prozni zapis. To će se najbolje videti u mojoj knjizi u rukopisu: „Živi pesnici”. Sa svima sam sarađivao, organizujući im književne večeri na Kolarčevom narodnom univerzitetu, gde sam radio. Najveću tremu imao sam u susretu sa Brankom Ćopićem, koji je za mene bio sinonim čitave srpske književnosti.

-------------------------------------------------------------------

KNjIŽEVNI VIJENAC KOZARE

Na našu krsnu slavu

Svetog Nikolu

Govorio je moj otac:

Dvoje svoje djece,

Dragomira i Radojku,

Poslao sam u Srbiju

Sad ne žalim umrijeti!

Ja to isto ponavljam,

Samo malo drukčije

Oče,

Iz Zatvorenika u ruži,

Iz našeg Beograda,

Vratio sam se

U rodno Vodičevo

U Književni vijenac Kozare

Sad želim još malo poživeti!

Bio je lepo i teško

Menjati zavičaje

U svakom je izgnanstvo,

Posle tebe, Majko!

Prijedor, 23. septembra 2011.

Dragan Kolundžija