„Окупатори” ћуте о Обами

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Окупација Волстрита” која је почела скромно 17. септембра у Њујорку, за само три недеље прерасла је у свеамерички феномен који више не игноришу ни медији ни политички актери. Иако је још у повоју и није прерасла у праву политичку акцију, „окупација” емитује енергију која је усмерена против система који је економске неједнакости заоштрио у толикој мери да су постале тешко подношљиве.

Са активирањем „филијале” протеста и у Вашингтону, недалеко од Беле куће, у фокус је дошао и однос „окупације” према председнику Бараку Обами, с обзиром на преовлађујуће уверење да су њени учесници пре само три године углавном били и Обамини гласачи.

Обама је међутим ретко помињан и на „Тргу слободе”, невеликом њујоршком парку у близини Волстрита, који је епицентар покрета. Ако о њему ипак, на инсистирање новинара, нешто кажу, то се своди на то да су наде да ће он спровести политичке промене и обуздати финансијску индустрију остале неиспуњене. Обама их је, укратко, разочарао.

„Све је горе него што је било”, каже један „окупатор”, који председнику замера да је много попуштао својим противницима и чинио им безусловне уступке.

Па ипак, протест није толико против власти, колико против корпоративне моћи која власт контролише. То је и готово очајнички покушај – јер се не наговештава како то постићи – да се заустави растућа моћ финансијске и економске елите, „1 одсто” против који су устали оних „99 одсто”.

На једном картону у поменутом њујоршком парку, у којем су се улогорили „окупатори”, исписана је табела са односима просечне зараде радника и менаџера. У њеном врху, као у том погледу „најегалитарније” друштво јесте Јапан, где је та скала 1:11, а на дну, као најнеправедније, Америка, са бројком 1:475!

Концентрација богатства и сходно томе економске моћи, која се онда претвара у политичку, поспешивана је променама у пореском и економском систему у последње три деценије, тако да је крајњи исход, како је формулисано у наслову једне књиге о овој теми, „политика победник носи све”.

Ово потврђују и бројеви. Од 1945. до краја седамдесетих, у џепове најбогатијих 10 одсто Американаца одлазило је између 33 и 35 одсто националног прихода. Већ 2007. њихов удео био је 50 одсто, при чему само један одсто – они према којима је усмерен гнев „окупатора” – присваја 25 одсто.

У исто време, америчка средња класа, којој практично припадају сви они који су запослени, приметно заостаје. Недавно је објављено да су њени просечни приходи прошле године били на нивоу оних из 1997, а према најновијој статистици, само између јуна 2009. и јуна ове године, просечни приходи домаћинстава опали су за 6,7 одсто.

Корпоративна моћ (процена је да у овом моменту корпорације на рачунима имају око 2.000 милијарди долара) у политичку се претвара кроз механизме лобирања, што је иначе највећа индустрија у Вашингтону. У последњој деценији у лобисте је отишло 5.400 бивших чланова кабинета конгресмена. Центар за одговорну политику наводи да је у бизнис „куповине утицаја” отишло и 328 бивших функционера Обамине администрације. Од 120 конгресмена којима је прошле године престао мандат, њих 39 данас су регистровани лобисти.

На другој страни, незапосленост се упорно одржава на броју од око девет одсто (9,6 за оне млађе од 25 година са завршеним колеџом, док је међу младима који имају само средњу школу, без посла сваки пети). Многи дипломци који су запослени, при томе, раде на пословима који су испод њихових квалификација и за веома мале плате.

Све то је резултат и финансијске и економске кризе из 2008, у коју је, прво Америку, а онда и остатак света, гурнула управо менаџерска врхушка са Волстрита – и при томе не само прошла некажњено, него и наставила по старом, рачунајући да ће опет, ако буде стани-пани, бити спасавана парама пореских обвезника, јер су велике банке „сувише велике да падну”.

Учесници многобројних „окупација” у америчким градовима ово добро знају, али нису сигурни како да то промене. Засад поручују да решење није у томе „идите да гласате за овога, па се вратите кући”. Инспиришу се „арапским пролећем”, али ово што су започели прераста у „америчку јесен”.