Судбина Милана Стојадиновића

Пре пет година на суду је званично рехабилитован Драгиша Цветковић, политичар који је потписао Тројни пакт. Захваљујући учешћу СПО-а у власти де факто је рехабилитован и равногорски покрет. Председник краљевске владе Слободан Јовановић такође је званично рехабилитован 2007, његово дело је реинтегрисано у српски интелектуални живот, а ради се и на повратку његових остатака у Србију. И даље се велики спорови воде око улоге Милана Недића, но упркос суштинским разликама ово питање је доста присутно у јавности. Крајње је, међутим, занимљиво да је потпуно ван токова шире јавности остало име Милана Стојадиновића, најозбиљнијег политичара и економског стручњака који је обележио предратни период.

Популарна комунистичка историографија Стојадиновића је одређивала као фашисту и корупционаша који је због својих интереса напустио традиционалне савезнике и повео Југославију на пут сарадње са Хитлером и Мусолинијем. У имагинацији просечног Србина тип такве личности остао је осликан незаборавном креацијом Бате Стојковића у филму ,,Ко то тамо пева”: „Немачка медицина је најбоља медицина. Ди бесте!”

Додуше, током последњих пет година објављена су два магистарска рада и неколико мањих монографија које се баве појединим аспектима деловања Југословенске радикалне заједнице и Стојадиновића. Но, педесет година након његове смрти у Аргентини 1961, бројна питања и контроверзе које су иза њега остале несумњиво захтевају покушај озбиљног свеобухватног приказа ове сложене личности из драматичног периода у коме је скоро четири године водио југословенску владу.

Милан Стојадиновић је последњи изданак континуитета изградње модерне српске државности. Син једног од угледнијих оснивача Радикалне странке он је заправо био њено дете, неко ко је деценијама припреман за задатке које је касније преузео. И током школовања боравио је у иностранству учећи језике да би после одбране доктората о немачком буџету провео неколико година на усавршавању у финансијским институцијама Француске, Британије и Немачке. Каријеру је међутим након свега тога започео као обичан писар у министарству финансија да би за десетак година пролазећи кроз администрацију изнутра, постао министар финансија у Пашићевој влади.

Још тада је стекао ореол изузетно способног финансијског стручњака, који је доста урадио да се створи адекватна пореска основа за самоодрживо финансирање нове државе. Но у исто време су кренуле и гласине о томе да је ту способност користио и за нелегитимно поправљање сопствених финансија. Иако је касније обављао низ лукративних привредних активности у банкарству и другим секторима, остао је утисак да је огромно богатство великим делом повезано са употребом политичких позиција.

Стојадиновић је био енергичан човек велике снаге и личне харизме. У врхове политике вратио се 1934. као министар финансија да би већ следеће године уз подршку принца Павла преузео место премијера и министра иностраних дела. Водио је веома успешну економску и спољну политику. У унутрашњим пословима највећи нагласак је ставио на опоравак привреде. Решио је питање сељачких дугова, знатно повећао спољну трговину остварујући суфицит, уравнотежио је државни буџет и покренуо индустрију. У спољној политици поставио је модел неутралности и држања ван сукоба великих сила. Потписао је низ важних споразума са суседима смањујући притисак Италије и Бугарске, а посебно је радио на изградњи прагматичних односа са Хитлеровом Немачком, која је била највећи трговински партнер, али и највећа потенцијална опасност.

Кнез Павле и Британци, који су највише утицали на југословенску политику оборили су га са власти почетком 1939. За Британце он је био највећа препрека на путу стварања бановине Хрватске, а оба фактора су страховала од дубине Стојадиновићевих веза са Немачком и Италијом као и од његових све видљивијих тенденција ка ауторитарном манифестовању власти. У том правцу гурала га је слабост коју је Француска тада показивала, њена и британска евидентна неспремност да оружано бране Југославију, као и антикомунизам.

У предвечерје рата југословенске власти су га изручиле Британцима који су га на Маурицијусу држали у интернацији осам година. Остатак живота провео је у Аргентини успешно се бавећи бизнисом и саветовањем аргентинских власти. Позадину познатог „споразума са Павелићем” разјасниће тек архиви Удбе. Из тог периода су и његови занимљиви мемоари „Ни рат ни пакт”. Треба поменути, коначно, да је Стојадиновић најуспешнији ротаријанац са ових простора.

Крајем овог месеца у Београду би требало да се одржи конференција о Стојадиновићу која ће бар нека од ових питања покушати да расветли.