Позориште у окупираној Србији

Рад на књизи „Позориште у окупираној Србији” Боро Мајданац започео је пре више од две деценије. Дело обилује историјским изворима који се највећим делом први пут презентују, а обухвата период немачке окупације 1941–1944. и непосредно после ослобођења. Отуда и поднаслов књиге „Позоришна политика у Србији 1941–1944”. Документи, фотографије, плакати, новине, смештени на 868 страна сведоци су кратког али туробног периода наше историје. Књигу су објавили Удружење драмских уметника Србије и издавачка кућа „Алтера”.

На овај занимљивој истраживачкој, документованој, рекло би се и есејистичкој студији, Мајданац је усмерио свој радни потенцијал још 1991. године, инспирисан потресном телевизијском драмом „Смрт госпође министарке”. Претворио се, како у шали зна да каже „поново у ђака”, пријавио докторску дисертацију, кренуо у истраживачи подухват и успешно га завршио.

Као на длану, поред осталог, исписана је историја Народног позоришта у Београду. Читамо документа о жестоком сукобу између Јована Поповића, управника Народног позоришта и Велибора Јонића, министра просвете, у вези са вођењем позоришне политике у Србији, или и о изнајмљивању костима из Шарлотенбурга код Берлина за оперу „Риголето”, о Жанки Стокић, Александру Цветковићу, Јовану Танићу, о дисциплини, кулуку, набавци намирница и цигарета...

Мајданац говори и о другим престоничким позориштима, али и о онима у провинцији. Обрађен је, заправо, позоришни живот у целој Недићевој Србији, не само професионална већ и аматерска позоришта, у којима су глумили и земљорадници, и домаћице, и занатлије, и поштари, и чиновници, и судије, а цео приход усмераван је искључиво у хуманитарне сврхе. У сеоским позориштима, а било их је више од 200, режирали су најчешће учитељи, али је исто тако у селу Течић код Белушића, редитељ био свештеник Миливоје Урошевић. Спремио је „Ђиду” и „Девојачку клетву”.

Штампа бележи, наводи у својој књизи Боро Мајданац, да је јула 1943. у селу Прћиловица код Житковца, представу „Добош пред кућом” Моравског народног позоришта из Ниша, играну на ливади, посматрало 6.000 гледалаца, док је „Ђиду” Народног позоришта из Београда на извођењу у Аранђеловцу, такође на отвореном у „чаробном декору” видело чак 8.000 људи на две одигране представе. Наилазимо и на занимљив податак да је у Борском руднику, где су услови за рад били ужасни, било позоришне и музичке активности. „Не брини мајчице мила” или „Песма за Бор”, коју је написао обвезник радне службе Борског рудника Александар Ђукић, пева се и слуша и данас.

– Позоришта су имали и одбори Црвеног крста, спортски клубови, ватрогасне чете, болнице, Национална служба за обнову Србије, Српска државна стража, ђаци... Играло се и у логорима, чак и оном на Бањици. На брзину су смишљане песме и комади – каже Мајданац и додаје:

– „Бањичанку” су сви знали напамет. Међу заточенима се једно време налазила и професионална путујућа глумица Роса Ћелић. Веома активно је било и Партизанско позориште Ужичке републике, а позоришна активност забележена је и код Пећанчевих четника и четника Драже Михаиловића.

Оно што Боро Мајданац примећује као својеврсни феномен јесте да публика никада није изневерила глумце. Чак су и Немци били изненађени толиким интересовањем српског народа за позориште.

– Немци су водили главу реч и када је позориште у питању. Већ у мају 1941. донета је уредба по којој Јевреји и Цигани нису могли да буду ни аутори ни извођачи дела. То исто важило је и за масоне. Наишао сам на податак да је Раша Плаовић био масон и због тога је пензионисан марта 1942. и тако удаљен из Народног позоришта. Занимљив је и случај Ериха Хецела који је био Јеврејин, па су га отерали из Позоришта почетком октобра 1941, чим је завршио режирање „Елге”. Његово име није стављено на листу, па је као редитељ „Елге” често помињан Јурије Ракитин! Хецел би сигурно био ухапшен, али се успешно крио код пријатеља, посебно примабалерине Смиље Торбице, све до трагичне погибије у англо-америчком бомбардовању Београда 16. априла 1944. године. Истог дана страдао је и Андреја Мирославски, члан Оперског хора, који је 1942. успео да побегне из немачког заробљеништва. Погинуо је са дететом у наручју, приповеда аутор.

Боро Мајданац помиње и случај Марије Бирташевић, чистачице Народног позоришта, која је окривљена од партизанских власти да је сарађивала са фашистичким организацијама. Њен син је био у партизанским јединицама, и рањен је код Чачка, а њу су у Београду избацили с посла.

Слична судбина задесила је и Блаженку Каталинић, чији је син био тешко рањен на Сремском фронту, а њој су забранили да ради са образложењем, да је током окупације играла у „Централи за хумор”. Интересантан је и случај Меланије Бугариновић. Она је за време окупације више певала у Бечкој опери него у Београду. И завршетак рата дочекала је у аустријској престоници, а тадашња власт јој је конфисковала имовину. Оскар Данон је у то време био директор Опере и замолио је свог колегу, директора Бечке опере, да провери какво је било држање Меланије Бугариновић током гостовања у Бечкој опери. Из Беча је стигло писмо у којем се каже да је ова уметница била изразити антинациста. Убрзо се Меланија Бугариновић поново нашла у Београду, а конфискована имовина јој је враћена.

Ово је само мали део занимљивих података, случајева, судбина... које је у књизи „Позориште у окупираној Србији” забележио Боро Мајданац.

Б. Г. Требјешанин