Дисидент Каспаров

Гари Каспаров сумња у божанска својства политичара и не воли председника Путина. Такве одлике не чине некадашњег најмлађег шампиона света у шаху политички популарним међу Русима. Четири петине Руса подржава садашњег шефа Кремља. Бар сваки други из масе, радо би прихватио промену устава земље, само уколико би Путин наговестио да жели да остане на власти.

Уосталом, свега двоје од сваких сто упитаних мисле да је Русији, осим председника потребан и парламент. Сваки трећи анкетирани је изричит – није потребан парламент!

Један, од петорице, каже нису потребни избори. Сваки десети не зна због чега постоје политичке партије ("Земљи нису неопходне партије него вође!"), а свега шесторо од сваких сто, изјављују да су против једновлашћа, монархије или диктатуре. И тако даље.

Слика оваквог масовног расположења занимљива је руским социолозима. Они блиски Кремљу објашњавају је "мистичном везом Путина и маса". Неки други, који полазе од схватања да се и јавно мишљење моделира као тесто, верују да је масовно расположење Руса резултат селективног прихрањивања јавности дијетом "исправних информација", помогнутог власничком контролом телевизије и парама од нафте.

У сваком случају, с биралиштем које је "уз Путина", Кремљ језди у сусрет изборима за Думу и председничким с ветром у једрима. "Погон" је толико јак, да предводник Правичне Русије Миронов (тобоже, опозиције Уједињеној Русији, као "партији власти") предлаже да се борба "правичних" за Думу води као борба за председников трећи рок. Без обзира на Путинову изјаву да се неће кандидовати.

Миронов зна да борити се "за Путина" доноси гласове. Осим тога, суочити с тим гласовима и Путина (децембра), значи довести га у ситуацију да мора да прекрши "јасно изражену вољу народа" – уколико остане доследан и не појави се на изборима марта 2008. Другим речима, Миронов рачуна с тим да председник буде "принуђен", и да још једном размисли о саопштеној одлуци.

С врха толико високог брега Русије "уз Путина", Сизиф Каспарова политичара делује сићушно и усамљено. Безначајан. Туђ, са својом причом о демократији у Русији. "Русија није за демократију", говорио је Валошин, некада сиви кардинал Кремља.

Путин сматра да Русија "без демократије не може напред", али додаје – "руска демократија мора одговарати руским условима". Идеолози власти су пожурили и пронашли моделе "демократије којом се управља" и "суверене демократије". Све – осим оног на шта мисли Каспаров, да је демократија власт грађана над државом.

У потрази за таквом демократијом, Каспаров путује по џомбама већ више од двадесет година. Био је уз Горбачова и разочарао се. Подржао је Јељцина, па депримиран, пришао Лебеду. Сада је против Путина. Његова идеја је да Русија треба да изабере председника, а не да још једном усвоји Путина или "наследника Путина".

Председнички кандидат Каспарова је Касјанов, бивши премијер с угледом ухваћеног у корупцији. Трећи члан њихове коалиције је Лимонов, контроверзни екстремни левичар. Заједно, ова тројица Руса, без ичег међусобног осим тог заједничког савеза, више би политички донели него што би могли нашкодити Кремљу – да су, неким чудом пропуштени у витрину толерантности његове, било "суверене" било "регулисане" демократије. Можда би подвукли, својом "алтернативом", громадну снагу руског "пропутинског избора".

Али није било тако. Покушај присталица "алтернативаца" да прошле суботе продефилују Тверском у Москви, завршио се батинама и привођењем. Доведено је чак осам хиљада полицајаца. По четворица на сваког учесника "шетње". Порука је – у Русији неће бити "украјинске" револуције. Као да је она па и могућа, када су анкетирани Руси сви "уз Путина".