Са списка чуда

Недавно је обележен светски дан хране. Тим поводом могло се чути да су два највећа проблема, с једне стране, претерана гојазност којa притиска више одмилијарду и по људи, а с друге стране, неисхрањеност од које пати сваки шести становник планете – што је безмало милијарду људи. Дода ли се томе да дневно од глади умире више од осамнаест хиљада деце док се у истом часу, из различитих разлога, бацају огромне количине хране, слика постаје још бизарнија.

Подаци о технолошком напретку и, с тим повезано, о спектакуларном повећању продуктивности,ушли су у уџбенике. У њима, међутим, не пише због чега, упркос томе, расте притисак усмерен на продужење радне недеље и укупног радног стажа.Да ствар буде необичнија све се то дешава упоредо с порастом различитих видова незапослености.

Мало ко налази било шта необично у томе што се од државе очекује да створи услове за несметан живот и рад и да уреди односе између различитих група становништва, док се, с друге стране, подразумева свеукупна дерегулација и смањење захватања из којих се пуни државни буџет.

Могао би се навести још читав низ сличних примера који показују одсуство било какве доследности и логичке повезаностиу збивањима и схватањима која доминирају у свету. Ништа боље, међутим, не стоје ствари ни на регионалном и националном нивоу. Напротив.

Према подацима из новог пописа процењује се да у Србији живи триста хиљада становника мање него пре десет година, што представља пад од преко четири одсто. То није новост. Овај тренд се бележи још од осамдесетих година 20. века и мање-више је карактеристичан за све земље бивше Југославије. Но, упркос огромној депопулацији, на овим просторима је беснео рат за територије. У реду, нико баш не би очекивао да се води имиграциона политика која би привлачила сиротињу са других простора, али какву логику наћи у ратовима за ником потребне територије у којима су протерани, побијени или натерани да заувек, главом без обзира, оде на стотине хиљада људи? Да ствар буде чуднија, они који су то чинили проглашени су националним херојима.

Посебно је интересантно да је битка за националну независност резултирала тежњом за уласком у Европску унију у којој је национална сувереност мања него што је била у земљи која је разорена. Не треба трошити речи да би се разумело да би улазак у ЕУ био бржи, једноставнији и достојанственији за све земље да рата није било или да је ,,она” земља остала цела.

Овом списку нелогичности додајмо да је у вези с том земљом најсмешније од свега што већ тридесет година свакодневно траје кампања убеђивања јавности да се она мора(ла) распасти из безброј нужних разлога. Можда, ипак треба рећи да за схватање нужних и саморазумљивих чињеница није потребно толико труда. Да ствар буде необичнија, чини се да је кампања интензивнија што време више одмиче.

Али не треба помислити да су противречности нестале с бившом државом. Пре неколико дана Београд је био један од осамдесетак светских градова у коме је одржан скуп за глобалне промене. Са тог скупа грађани Србије су упутили недвосмислену поруку да их глобална збивања и глобална криза мање дотичу него лањски снег. Како другачијепротумачити чињеницу да се на протесту у вишемилионском Београду окупило свега неколико десетина, у сваком случају не више од стотину људи.

Но, добро то би се, само за себе, могло разумети, да којим случајем пре само неколико седмица читава земља није устала на ноге не би ли осујетила геј параду. Младо и старо, силно и убого, богато и сирото, учено и недоучено нашло се да досоли о ствари која их се не тиче. Другим речима, да су дозвољени, скупови против „параде поноса” окупили би на хиљаде људи који би се бунили против нечега што са њима и њиховим породицама није ни у каквојвези. Међутим, када је реч о стварима које их се лично тичу и које директно утичу на њихов положај и животну ситуацију, нико ни прст, а камоли глас да подигне.

Свака од наведених чињеница, а има их безброј и свако би се могао сетити неке нове, може се објаснити неким низом фактора. Звани и незвани експерти то чине свакодневно. Међутим, да би се разумела веза између њих потребно је више од специјалистичке експертизе. Потребно је сагледати целину и поставити нова питања.

Међутим, и тиме се низ нелогичности завршава (или почиње) док рационална мисао, од које би се очекивало да унесе мало светлости у све непрозирнији свет, служи већ превазиђеној идеологији, људи се све масовније окрећу мистицизму и ирационалним учењима.