Sa spiska čuda

Nedavno je obeležen svetski dan hrane. Tim povodom moglo se čuti da su dva najveća problema, s jedne strane, preterana gojaznost koja pritiska više odmilijardu i po ljudi, a s druge strane, neishranjenost od koje pati svaki šesti stanovnik planete – što je bezmalo milijardu ljudi. Doda li se tome da dnevno od gladi umire više od osamnaest hiljada dece dok se u istom času, iz različitih razloga, bacaju ogromne količine hrane, slika postaje još bizarnija.

Podaci o tehnološkom napretku i, s tim povezano, o spektakularnom povećanju produktivnosti,ušli su u udžbenike. U njima, međutim, ne piše zbog čega, uprkos tome, raste pritisak usmeren na produženje radne nedelje i ukupnog radnog staža.Da stvar bude neobičnija sve se to dešava uporedo s porastom različitih vidova nezaposlenosti.

Malo ko nalazi bilo šta neobično u tome što se od države očekuje da stvori uslove za nesmetan život i rad i da uredi odnose između različitih grupa stanovništva, dok se, s druge strane, podrazumeva sveukupna deregulacija i smanjenje zahvatanja iz kojih se puni državni budžet.

Mogao bi se navesti još čitav niz sličnih primera koji pokazuju odsustvo bilo kakve doslednosti i logičke povezanostiu zbivanjima i shvatanjima koja dominiraju u svetu. Ništa bolje, međutim, ne stoje stvari ni na regionalnom i nacionalnom nivou. Naprotiv.

Prema podacima iz novog popisa procenjuje se da u Srbiji živi trista hiljada stanovnika manje nego pre deset godina, što predstavlja pad od preko četiri odsto. To nije novost. Ovaj trend se beleži još od osamdesetih godina 20. veka i manje-više je karakterističan za sve zemlje bivše Jugoslavije. No, uprkos ogromnoj depopulaciji, na ovim prostorima je besneo rat za teritorije. U redu, niko baš ne bi očekivao da se vodi imigraciona politika koja bi privlačila sirotinju sa drugih prostora, ali kakvu logiku naći u ratovima za nikom potrebne teritorije u kojima su proterani, pobijeni ili naterani da zauvek, glavom bez obzira, ode na stotine hiljada ljudi? Da stvar bude čudnija, oni koji su to činili proglašeni su nacionalnim herojima.

Posebno je interesantno da je bitka za nacionalnu nezavisnost rezultirala težnjom za ulaskom u Evropsku uniju u kojoj je nacionalna suverenost manja nego što je bila u zemlji koja je razorena. Ne treba trošiti reči da bi se razumelo da bi ulazak u EU bio brži, jednostavniji i dostojanstveniji za sve zemlje da rata nije bilo ili da je ,,ona” zemlja ostala cela.

Ovom spisku nelogičnosti dodajmo da je u vezi s tom zemljom najsmešnije od svega što već trideset godina svakodnevno traje kampanja ubeđivanja javnosti da se ona mora(la) raspasti iz bezbroj nužnih razloga. Možda, ipak treba reći da za shvatanje nužnih i samorazumljivih činjenica nije potrebno toliko truda. Da stvar bude neobičnija, čini se da je kampanja intenzivnija što vreme više odmiče.

Ali ne treba pomisliti da su protivrečnosti nestale s bivšom državom. Pre nekoliko dana Beograd je bio jedan od osamdesetak svetskih gradova u kome je održan skup za globalne promene. Sa tog skupa građani Srbije su uputili nedvosmislenu poruku da ih globalna zbivanja i globalna kriza manje dotiču nego lanjski sneg. Kako drugačijeprotumačiti činjenicu da se na protestu u višemilionskom Beogradu okupilo svega nekoliko desetina, u svakom slučaju ne više od stotinu ljudi.

No, dobro to bi se, samo za sebe, moglo razumeti, da kojim slučajem pre samo nekoliko sedmica čitava zemlja nije ustala na noge ne bi li osujetila gej paradu. Mlado i staro, silno i ubogo, bogato i siroto, učeno i nedoučeno našlo se da dosoli o stvari koja ih se ne tiče. Drugim rečima, da su dozvoljeni, skupovi protiv „parade ponosa” okupili bi na hiljade ljudi koji bi se bunili protiv nečega što sa njima i njihovim porodicama nije ni u kakvojvezi. Međutim, kada je reč o stvarima koje ih se lično tiču i koje direktno utiču na njihov položaj i životnu situaciju, niko ni prst, a kamoli glas da podigne.

Svaka od navedenih činjenica, a ima ih bezbroj i svako bi se mogao setiti neke nove, može se objasniti nekim nizom faktora. Zvani i nezvani eksperti to čine svakodnevno. Međutim, da bi se razumela veza između njih potrebno je više od specijalističke ekspertize. Potrebno je sagledati celinu i postaviti nova pitanja.

Međutim, i time se niz nelogičnosti završava (ili počinje) dok racionalna misao, od koje bi se očekivalo da unese malo svetlosti u sve neprozirniji svet, služi već prevaziđenoj ideologiji, ljudi se sve masovnije okreću misticizmu i iracionalnim učenjima.