Гомила камења

Милан Тлачинац није само председник општине. Он се Чукарицом бави на један стварно посебан начин. Будући да је по вокацији историчар, веома се занима за повест те падине. Зна низ веома занимљивих догађаја и података које, иначе, неког ко није пасионирани трагач за изгубљеним камичцима мозаика из прошлости не би уопште занимали. Показао ми је неколико ретких фотографија првих досељеника на Чукарицу, почетке индустрије, испричао ми је како су њени становници изборили статус општине и отцепљење од много већег и моћнијег Жаркова.

Испричао ми је и чудну причу о једној гомили камења. Ради се о белом мермеру који потиче са Венчаца. Тај племенити украсни камен представљао је грађу за несуђену фонтану која је по пројекту Ивана Мештровића пре тачно сто година требало да буде постављена на Теразијама. Радило се о неким импресивним слоновима који су носили тело фонтане (прецизни нацрти постоје у Загребу) изнад којих се уздизао кип Победника.

Победник је, као што је познато, био потпуно наг, са свим оним што је та чињеница подразумевала, па је усталасано јавно мњење Београда, са неколико ватрених бранитељки јавног морала на челу, успело да спречи да се нешто тако скаредно постави „насред Теразија”. Победник је тако премештен на Калемегдан, окренут својим најубојитијим делом тела према Аустрији, а камење предвиђено за водоскок остало је неупотребљено.

Некако у то време је избио Први светски рат,а Победник, упркос претећој пози, није успео да стане на пут окупаторима. Немачки генерал Макензен, после освајања Београда, пронашао је поменуту гомилу драгоцене камене грађе и од ње у Кошутњаку, на месту са кога се пружао изванредан поглед на поприште битака које су вођене, начинио монументални споменик у облику пирамиде, спомен костурницу немачким војницима палиму освајању Београда. Остатак мермера је употребио за крстове на Немачком гробљу које се пружало ниже низ падину, све до скијалишта које и дан-данас служи својој сврси. Том приликом је учинио и нешто сасвим посебно и неуобичајено. Употребивши један масивни гранитни блок подигао је и споменик својим противницима, браниоцима Београда, српским војницима који су јуначки изгинули. Речи пуне поштовања према храбром противнику не цитирам јер то није предмет интересовања ове приче.

Током Другог светског рата Немачко гробље је служило ономе што је садржано у њеном имену: ту су сахрањивани немачки војници. После ослобођења оно је сравњено са земљом, спомен костурница је некако преживела (не и ерозију) а са гранитним блоком није се знало шта да се ради. С једне стране, он је сведочио о храбрости српске војске али, са друге, префикс српски у то доба није био баш много у моди. Поврх свега, широкогрудост немачког генерала Мекензена деловала је некако сумњиво. Зато је тај камен остао забашурен у корову и камуфлиран свакојаким ђубретом.

Мермер од кога су начињени крстови премештен је низбрдо, у Топчидерски каменолом, познат још као Машин мајдан. Он је настао копањем грађе за оближње велелепне виле на Дедињу. Нова власт је, због наводне акустичности рупе која је зјапила у брду, а вероватно и из идеолошких разлога, 1947. годинету саградила Топчидерску летњу позорницу. Мермер са Немачког гробља је послужио за поплочавање пода. Намера је била да се на њој организује забава за најшире масе, од концерата, приредби, до биоскопских представа.

Из неког разлога, та велелепна бина никада није заживела. Увек је била полупразна, иако је превоз трамвајем био обезбеђен. Није вредело ни то што се све јако лепо чуло а у летњим ноћима се заљубљеним паровима из последњих редова нудила свежина топчидерскихплатана. Интересовање за провод на летњој позорници све је више опадало, клупе су почеле да пропадају а под је, из неког разлога, почео полако датоне. Неки кажу због кречњачке подлоге,а други због тога што је каменолом после рата послужио као масовна гробница. Како било, летња позорница је напуштена и постала је, ако изузмемо мноштво змија, идеални полигон за вежбу алпиниста.

А бели мермер, шта је било са њим? Он је нестао. Потонуо је сасвим. Отишао јетамо одакле је и дошао.