Томас Џеферсон међу хипицима

Најновији роман култног америчког писца “Скривени крај“ појављује се на овогодишњем сајму књига у издању „Чаробне књиге“ из Београда.

Роман добија апсурдан, пинчоновски заплет кад се у живот главног јунака Дока Спортела појави бивша девојка, с причом да се кује завера и планира отмица извесног милијардера у којег је она – каква случајност – заљубљена. И док у Лос Анђелесу полако замире доба психоделије шездесетих, Док се уплиће у бизарно клупко мотива и страсти у којем обитавају разноврсни ликови: сурфери, смутљивци, наркомани и рокери, убитачни зеленаш, саксофониста – тајни агент, бивши робијаш с тетовираном свастиком, као и тајанствени ентитет познат као Златни очњак…

Томас Пинчон, један је од најзначајнијих аутора 20. века, захваљујући култним романима В. (1963), Објава броја 49 (1966), Дуга гравитације (1973), Вајнленд (1990), Мејсон и Диксон (1997), Против дана (2006). Средином шездесетих се потпуно повукао из јавности и његово пребивалиште је непознато већ више од четири деценије.

Сада се већ спустио мрак и сви су били гладни, те су се некако нашли горе у „Пластичном новчићу“ на Сепулведи. Унутрашњи зидови беху украшени сребрнастим пластичним репродукцијама главе новчића од пет цената, од којих је свака била отприлике величине пице. Вештачка живица, висока око шездесет центиметара, веома зелена и такође пластична, раздвајала је низове сепареа. Екипе непознатих стручњака за састављање живица пажљиво су уклопиле хиљаде малих, међусобно склопивих имитација гранчица с лишћем, разрађених готово до најситнијих појединости, како би створили то необично забавно грмље. С временом се у њему изгубила сва сила ситних предмета: штипаљке за џоинт, опушци џоинта и луле за хашиш, ситан новац, кључеви од кола, наушнице, контактна сочива, пакетићи коке и хероина у непропустљивом папиру и тако даље. Живот лакши од, рецимо, једног грама. Понеке муштерије би сатима пажљиво пребирале по живици, центиметар по центиметар, док им се кафа хладила – нарочито кад би биле на спиду. Ту и тамо би их, касно увече, прекинула једна од пластичних слика на зиду, кад би се Томас Џеферсон окренуо из левог профила до анфаса, одвезао траку којом му је коса била скупљена на потиљку, растресао косу тако да се претвори у блештави риђи ореол и обратио се одабраним наркосима, обично цитатом из Декларације независности или Повеље права, што је заправо много помагало многим судским одбранама које су се нарочито усредсређивале на околности претреса. Те вечери је Џеферсон сачекао да и Кленси и Тарик оду до тоалета, брзо се окренуо ка Доку и рекао: „Дакле, тако! ’Златни очњак’ не само што омогућава поробљавање већ и омета примену закона о слободи.“

„Хеј... али као једног од отаца оснивача, зар те помало не избезуми ова прича о црнцима и апокалипси?“

„Дрво слободе мора се с времена на време освежити крвљу патриота и тирана“, одговорио је Џеферсон. „То му је природно ђубриво.“

„Аха, а шта ако се испостави да су патриоте и тирани једно те исто?“, упита Док, „као, имамо сад тог председника...“

„Важно је само да крваре“, објаснио му је Џеферсон. „Кад смо већ код тога, шта ћеш урадити са информацијом коју си управо добио од господина Халила?“

„Да видимо, које могућности имам? Да одем у ФБИ и откуцам Тарика и ЦНМРПЧ. Да нахушкам федералце на ’Златни очњак’, након што Тарика на време упозорим да се склони. Да кажем Бигфуту Бјорнсену све и да га пустим да то изнесе пред ПДИДије или кога већ, и да пустим њих да се позабаве тиме. Јесам ли нешто изоставио?“

„Почињеш ли да увиђаш образац који се овде понавља, Лоренсе?“

„Не могу да верујем никоме од ових људи?“

„Сети се и да Гленов договор у вези са оружјем никад није спроведен у дело. Стога не мораш стварно никоме ништа да кажеш. Но оно што мораш да урадиш јесте...“ Нагло ућута и поново окрену профил с коњским репом.

„Опет причаш сам са собом“, рече Кленси. „Мораш да пронађеш праву љубав, Док.“

(***)

„Де-де, Спортело само ради свој посао“, претварао се Бигфут да умирује другог полицајца, „наиме, покушава да открије шта се десило Микију Вулфману, баш као и сви ми. Има ли чега што би желео да поделиш с нама, Спортело? Кога госпођа обрађује – извињавам се, хтедох рећи: шта госпођа ради?“

„Храбра је то дама“, рече Док и искрено климну главом. Помислио је да помене оно што му је Пет Дубонет испричао, да су Бигфут и Мики били најбољи другари, но било је нечега у начину на који их је други полицајац слушао… чинио је то сувише позорно, можда чак, ако ћете већ да будете параноични, као да је на тајном задатку, као да подноси извештај на неком другом нивоу унутар Полиције Лос Анђелеса, док му је прави задатак, заправо, да мотри на Бигфута…

Сувише материјала за размишљање. Док примени свој најнеодговорнији осмех наркоса. „Снаге реда и закона су унутра, момци, но мене с њима нико није упознао. Колико ја знам, могли би то бити чак и федералеси.“

„Обожавам кад случај лепо оде дођавола“, примети Бигфут са широким осмехом. „А ти, Лестеру? Зар те то не подсећа на то зашто се сви ми заправо налазимо овде?“

„Развеселите се, compadre“, рече Лестер, враћајући се у кола, „доћи ће и наш дан.“

Одјурили су даље, укључивши сирену само да би се правили важни. Док седе у своја кола и стаде да зури у резиденцију Вулфманових.

Нешто га је већ неко време мучило – наиме, у чему је ствар с Бигфутом, зашто се поваздан возика около у тим црно-белим колима? Колико је Док знао, детективи у оделима и с краватама возили су се у необележеним лимузинама, обично по двојица, као и полицајци у униформама. А није могао да се сети да је икада видео Бигфута на задатку с неким другим детективом...

Ох, чекај мало. Из непрекидне измаглице коју је волео да зове својим сећањем нешто поче да се помаља – гласина, коју је вероватно покренуо Пет Дубонет, о неком Бигфутовом партнеру којег су упуцали и убили још давно, на дужности. И све од тада, гласила је прича, Бигфут је радио сам; није тражио замену, нити му је она додељена. Ако је то значило да је Бигфут и даље био у некаквој полицијској жалости, он и тај убијени мора да су били необично блиски.

Та веза међу партнерима била је скоро једина ствар у вези с Полицијом Лос Анђелеса којој се Док дивио. У читавој тој дугој и жалосној историји корупције и злоупотребе положаја, ето коначно нечега што нису продали, већ су сачували за себе, нечега скованог у опасној неизвесности живота и смрти која се настављала дан за даном – ево нечега стварног што је требало поштовати. То се није могло одглумити, није се могло купити повластицама, новцем, унапређењем – читав тај низ капиталистичког подстицања није вам могао донети ни пет секунди током којих ће вам неко чувати леђа, морали сте да одете тамо и зарадите то тако што ћете своје дупе ставити у процеп, изнова и изнова. Не знајући никакве појединости о ономе кроз шта су Бигфут и његов покојни партнер заједно прошли, Док би се ипак кладио у своју залиху за идућу годину да би Бигфут, ако би од њега затражили да састави списак људи које воли, тог момка ставио негде на сам врх.

То, међутим, значи шта? Спрема ли се то Док да понуди Бигфуту бесплатан савет? Не-не-не, лоша идеја, упозорио је Док самог себе, лоша идеја, само пусти човека да се избори са својом тугом, с тим што је посреди, ма шта то било, без твоје помоћи, у реду?

Наравно, одговорио је Док самоме себи, кул што се мене тиче, човече.