Суђење дуго 33 године

КРАГУЈЕВАЦ – На хиљаде пожутелих и искрзаних страница, томови романа подељени на стотине судских поглавља, туробно брује о расулу једне породице са периферије великог града. У прашњавој фасцикли, ко туч тешкој од десетина тужби, противтужби, жалби, поднесака и пресуда, смештена је тужна повест о сукобу предака и потомака, који су пре равно 33 године заратили око две њиве.

До 1970. Ђорђевићи из Ердеча су живели заједно. У истој кући отац Спасоје, мајка Милева, ћерка Радмила, син Драгомир, снаја Јулијана и њихово двоје деце. Била је то складна фамилија, у којој се знало ко шта ради и шта су чије обавезе, а онда... Онда су дошли пред судију. Отац и мајка су, прво, тужили сина, а кад је овај одговорио истом мером, све се додатно запетљало.

Шта је чије и ко је колико радио и стекао – одговора још нема, а прва тужба је поднета 19. новембра 1973. године.

Њиве код гробља

Кад су се раздвојили, отац Спасоје и мајка Милева наставили су да живе у старој породичној кући, која се састојала од једне собе и кухиње, а син Драгомир и снаја Јулијана су прешли у нову, модерно зидану и велику. Према подацима из судских списа, које је тешко читати јер су прилично оштећени, наслућује се да је први сукоб избио око коришћења, некада заједничких, помоћних просторија.

Тако у једном документу, између осталог, стоји: "Обавезује су тужени Драгомир Ђорђевић да уклони постављене заклопе на помоћним објектима: кошу, качари, старој кући, шпајзу и соби у новој кући".

После је, изгледа, дошло до сукоба и око земље, па се у једном судском спису може прочитати и ово: "Тужиоци су, док су били млади, обављали све пољопривредне послове... Међутим, син сад не дозвољава да убирају плодове и летину, јер сматра да је искључиви власник стеченог земљишта...".

Прва тужба је стигла на суд 19. новембра 1973. Отац и мајка су тужили сина због "две њиве код гробља". "За време трајања заједничког домаћинства стечена непокретна имовина: њива код гробља, површине 51,65 хектара; њива код гробља, површине 41,63 хектара". Тужба је покренута "ради утврђивања својинског удела у заједнички стеченој имовини".

У целу ту причу умешало се и на десетине сведока, који, по свему судећи, нису могли много да помогну. Један од њих овако прича: "Странке су радиле земљу напола и тако стварали себи приход. Јулијана је радила све послове на имању, док су Спасоје и Драгомир били на послу. А, такође је радила и Милева на имању".

Време је пролазило, а спору се крај није назирао. Напротив.

Где ја стадох...

Десет година по подношењу прве тужбе, у судским списима из 1983. може се видети и следећи запис: "Суд доноси решење да главна расправа, услед измењеног састава судског већа, почне изнова".

Према ономе што се да прочитати, у овом судском спору измењало се најмање четворо судија, који су, ако се статистика позове у помоћ, за 33 године суђења одржали готово 200 рочишта. А, колико је адвоката, заступника и једне и друге стране, промењено, заиста је тешко сагледати.

Током друге и треће деценије суђења помрли су и тужиоци и тужени, и родитељи, и син и снаја. Процес, у више наврата сељен пред Окружни суд, због тога бива прекинут. Док се не пронађу наследници, који треба да одлуче хоће ли га обновити.

Међутим, колика је заврзлама у питању можда понајбоље сведочи поднесак једног од адвоката, датиран на 16. мај 2003. "Ја нисам уредио тужбу у овој правној ствари, јер не знам ко су наследници покојног Спасоја, па их ви позовите да се изјасне ко је наследник и да ли су заинтересовани за даље вођење спора, а наследници и сада покојни Спасоје мени нису отказали пуномоћје за заступање против тужилаца и тужених, покојног Драгомира Ђорђевића и покојне Јулијане Ђорђевић".

Међутим, биће да је овај проблем "превазиђен", па је поступак обновљен недавно, осмог септембра 2006.