Меркози тестира Кимерику

Док Вашингтон још „не зна на који број да назове Европу“, она зна његов број, који је често окретала кад год би јој било тешко, али је ове недеље прво зврцнула –Пекингу. Само неколико сати по договору бриселског самита за ублажавање дужничке кризе у еврозони, француски председник Никола Саркози је „окренуо“ Ху Ђинтаоа, да од њега чује да ли је Кина вољна да позамашном сумом подупре тај покушај стабилизације прилика на Старом континенту.

Тај контакт ми се чини, симболички, као наставак –стратешких тумбања телекомуникацијским средствима. Телефон се, уз интернет, већ показао као ванредно ефикасно средство мобилизација антисистемских незадовољника –од Арапског пролећа и до „окупације Вол стрита“ –да би сада наговестио и промене у званичним глобалним односима, јер напори за стабилизацију еврозоне стављају на пробу укупне међународне односе

Мало ко је, наиме, могао да замисли да ће Европа затражити потпору, у било ком погледу, од једне земље у развоју и то оне коју предводе комунисти, а поготову –пре од ње него од САД, као прекоатлантског савезничког предводника капитализма и демократије. Ако Кина заиста прискочи у помоћ Европи, биће то знак да се успоставља нови међународни поредак у коме ће Кина угрозити дуготрајни примат Америке као водеће светске финансијске силе, оценио је „Њујорк тајмс“, уз цитат експерта који каже да је то равно „земљотресу“.

Поредак се већ увелико променио. Више новца у каси има држава чије је становништво знатно сиромашније од савременика у друштвима која јој траже позајмицу.

Девизне резерве Кине су рекордне –око 3.000 милијарди долара –и чине готово трећину таквих светских залиха. Истовремено, она је тек на стотом месту (заостаје и за Србијом) дохотка по становнику, којих је око 1,3 милијарде.

Од ње се очекује да помогне и свету који је много инвестирао у њу, због већег профита заснованог на јефтиној радној снази подвргнутој партијском надзору, и да унапреди живот у многим заосталим локалним подручјима. Сваки погрешан потез у помагању Европи могао би да изазове проблеме на домаћој сцени,пренео је лондонски „Фајненшел тајмс“ мишљење пекиншког експерта Ју Јонгдинга. А ако Европи не помогне на одговарајући начин, изгубиће добар део купаца и тако такође изазвати проблеме у сопственој кући, чији је просперитет у доброј мери заснован на продаји робе иностранству.

Свет се, рекло би се, повезао чвршће него многе државе, или њихове заједнице, унутар себе. Упркос различитим политичким устројствима, на делу је „Кимерика“ (економско прожимање Кине и Америке). На својеврсним мукама су и Немци и Французи, али им се приписује водећа улога у ЕУ, или бар у зони евра, којој је стога наденут надимак „Меркози“, по канцеларки (Ангели) Меркел и Саркозију.

„Меркози“, међутим, управо тестира и „Кимерику“ и себе, а тиме и свет. Рачуна да ће се „кимерички“ партнери утркивати, у надметању за глобални примат, ко ће више да јој помогне, па да ће еврозона на томе профитирати. Али, „Меркози“ тек треба да нађе начин да се, ефикасним обједињавањем економских и политичких потенцијала, испостави и као поуздан партнер и као цењени конкурент Америци и Кини (која с Бразилом, Русијом и Индијом чини и групацију сила, по њиховим иницијалима названу БРИК, чији раст оспорава водећу улогу атлантског савезништва).

Колико се све то нас тиче? Рекао бих –прилично.

Прво, да схватимо да смо „сламка међу вихорове“. Друго, да кад тежимо учлањењу у Европску унију, не би требало да јој, растежући се између „четири стуба спољне политике“, отежавамо остварење циљева. Треће, нама би могло бити горе ако њој не успе, јер бисмо, вероватно, постали део „проширеног Блиског истока“, где се бескрајно нижу решења која ништа не решавају а подстичу „балканизацију“ (непрестана сукобљавања и цепкања територија). Четврто, ако ЕУ не нађе начин да све из бивше СФРЈ прихвати као своје, не треба да се чуди ако доживи судбину сличну нашој, насталу из немогућности да се постигне минимум сагласности о минимуму заједничких интереса.

На нама је, у најкраћем, да све наведено имамо у виду, да не преувеличавамо своје место у свету нити да потцењујемо његову улогу –од „Меркозија“ до „Кимерике“ и на просторима између њих –у нашим животима. И да се надамо да ће све бити боље него што нама полази за руком. Из које нам се чак, можда одузима мање, иако више него што је уобичајено, него што нам се из ње, због наших немара и уобразиља, расипа на све стране…