Стварно и нестварно

Не постоји јасна дистинкција између онога што је стварно и онога што је нестварно, нити између онога шта је истина, а шта лаж... Али трагање за истином никад не сме да стане.

Ове речи енглеског драмског писца Харолда Пинтера из прошлогодишње беседе поводом додељене му Нобелове награде за књижевност прави су мото за књигу "Распећа новинарске етике" професора др Живорада Ђорђевића коју је управо објавио Центар за савремену журналистику. Већ је и насловом назначено да су етика и истина у савременом журнализму у гро плану ове књиге.

Кроз осам поглавља – почев од увода у хаотичну збиљу, па преко филозофско-теоријских основа, истине и професионалазима, изворишта и чинилаца који утичу на новинарску етику, све до нормативне и примењене новинарске етике, као и завршним поглављем о томе да ли је могућ пут од распећа до наде – аутор свастрано разматра голем корпус питања која сматра суштаственим и за новинарску професију и за информисање у савременом свету. Теоријски заснованом оквиру придодаје обиље примера из праксе, користећи за обоје обимну грађу.

Виновници лажи

На једној страни информисање је, као део новинарске делатности, присутније пред лицем људи наше планете више него икад. Окупира им време толико да је по редоследу одмах иза рада и сна. Зар већ и због тога јавност не заслужује истинито информисање од слободних, непристрасних и објективних посленика? И је ли такво информисање данас уопште могуће, и колико?

Насупрот томе публика је неумољива: новинари лажу! Локална лаж лако се преметне и у планетарну. А да ли су баш новинари једини, и да ли најглавнији, виновници лажи и подвала којима су запљуснути медији?

И "неистина престаје да буде неистина када све стране схвате да се не очекује да се каже истина", цинично је изјавио енглески званичник Хенри Тејлор. Ако таквог блефа има у покеру, у дипломатији и у пословању, зашто га не би било и у медијима, пита се он? Да, заиста зашто ако су и ауторитети данас углавном анонимни, невидљиви и отуђени. Ако ни ауторитет није више неко, него нешто. Ако би тектонски талас тржишта да прогута све оно што се некад звало "седмом силом".

Аутор "Распећа новинарске етике" јасно даље уочава све суженији простор за самосталност новинара, за шта многа упоришта налази код неких западноевропских и америчких социолога. Још су за корак недвосмисленији немачки социолози (М. Рил, У. Сахсер и М. Халер) тврдећи да је новинарска самосталност крајње редукована.

Етичност журнализма разапета је и између власника медија, и државе, и центара моћи, и јавности и између још толико тога, што се такође подробно анализира у књизи. Последице би могле бити да увелико бледи сјај истраживачко-интерпретативног наспрам дириговано-манипулативног новинарства, сматра аутор.

Није тешко присетити се: од филма "Вотергејт", којим је овековечен можда звездани узлет професије новинар и истраживачког новинарства, и та је слика с позлатом све више бледела. Уместо филмског јунака за поштовање слика о новинару је све чешће фокусирала пискарало, потрчка и пришипетљу. А професија новинар је, једно за другим, губила ореол достојанства, заштићеност сопствених извора информисања, исплативост трагалаштва, па најзад и илузију о себи самој.

Је ли свет огуглао баш на све? Зар и на страхоте рата? Чак и рат, који се води тамо негде далеко, истиче аутор, јавност не доживљава као страхоту него као спектакл. И углавном је лишена ма каквог моралног односа.

Можда су данас једина чуда, која још на нас делују, чуда технолошка. И над глобалним једнако као и над најудаљенијим селом увелико се вијори дигитални барјак. Насушни компјутер. Непоновљиви лицемер који нас свакодневно убеђује да је посматрати живот далеко узбудљивије него живети га. Рађа се и љубав, и води, посредством рачунара, онако на даљину, без икакве потребе за сјајем у оку.

Високи професионализам

Ако бестидност није на цени, страх ипак јесте. Добар пример за то аутору је глобално вођена кампање о птичјем грипу. Док још нигде није била проглашена ни епидемија, увелико се писало о пандемији, као свеопштој и светској епидемији. Медији су при свему учествовали изразито нечасно у застрашивању људи. А беспримерним медијским притиском, последично и одговарајућом зарадом, најзадовољнији су били босови пет-шест фармаколошких мултинационалних компанија који су и инспирисали застрашујући пандемонијум...

Има ли наде за новинаре и новинарство у веку пред нама?

Аутор књиге верује да нада ипак постоји. Ако ни у чему другом, онда првенствено у високом професионализму, знању и таленту новинара. То је, иако једини, ипак штит на којем новинари могу, непристрасно и објективно, да стигну до истинитог информисања. Без тога је ваљда узалудан и тај посао, па и звати се само новинаром.

Књига "Распећа новинарске етике" професора др Живорада Ђорђевића веома је добродошла да попуни празнину у иначе скромној домаћој литератури о овој области. Обрадоваће и студенте журналистике који изучавају етику. Препоручљива је и искусним новинарима, баш као што ће, верујемо, и изван професије лако наћи заинтересоване читаоце.