Муке по еврозони

Прошлог уторка, пред одлучујући самит еврозоне у Бриселу, француски председник Никола Саркози је рекао својим сарадницима да је Европска унија никад ближа распаду. Дан касније, до дубоко у ноћ је преговарао са конзорцијумом приватних инвеститора о отпису половине њихових потраживања према Грчкој. Зашто је европска конструкција у среду била толико озбиљно уздрмана, шта се заувек променило од тог дана у Европи и какве ће последице ови догађаји имати по Србију?

Светска финансијска и економска криза је у ЕУдовела до додатног специфичног феномена - „кризејавног дуга”. Криза јавног дуга је последица системске грешке у креирању еврозоне, будући да је заједничка валута уведена без претходног договора о координисаном економском управљању еврозоном, фискалној хармонизацији и механизму подршке евру у случају асиметричних шокова. Иако је све ово било познато од почетка, веровало седа ће у случају било ког проблема Немачка као кључна чланица еврозоне политички и економски подржати своје сиромашније и слабије партнере. Захваљујући овој претпоставци све чланице еврозоне су почеле да се задужују по рекордно ниским каматним стопама,у једном моменту и по идентичним условима као Немачка, иако то ничим нису могле да оправдају. Уосталом,знали су да никад у историји држава чланице неке монетарне уније није банкротирала, управо због претпоставке солидарности.

Приватни инвеститори су међутим упоредо саекономском кризом почели пажљивије да гледају националне економске индикаторе и брзо сусхватили да обвезница грчког или ирског дуга никако не може једнако вредети и бити сигурна као обвезница немачког дуга. Затим су пажљивије погледали и основне документе ЕУ и видели су да не постоји никаква правна обавеза солидарности или колективног јемства. Кад је нова Немачка дала сигнал да не осећа више ни политичку обавезу да бесконачно финансијски подржава друге европске државе, будући да је једина извршила болна економска прилагођавања као одговор на феномен глобализације, каматна стопа за нова задуживања држава јужне Европе је толико скочила да им је малтене онемогућен приступ тржишту капитала атиме исервисирање нагомиланог јавног дуга. Отворено се спекулисало с могућношћу банкрота појединих држава и самим тим трансформације солидарне Европе у Европу ,,више брзина и више категорија”.

Осим опасности од краха евра, лидери држава чланица су се прошлесредесуочили с још једним ризиком -колапсомбанкарског система. Највећи купци обвезница дуга једне земље су банке које у тој земљи оперишу. Када се појавио ризик банкрота појединих држава ЕУ, њихове банке су аутоматскипостале власнице скоро безвредних обвезница и тако изгубиле знатан део свогкапитала. Нису само грчке банке или шпанске штедионице биле у опасности, већ и француске банке које су држале обвезнице проблематичних држава у износу од скоро 200 милијарди долара. Да је ситуација критична показао је слом француске банке Деxиа почетком октобра.

Како је ЕУ реаговала и шта је одлучено у ноћи између среде и четвртка?

Упркос економским тешкоћама и политичким грешкама, Европа је ипак континент с највишим квалитетом живота у свету -захваљујући великој концентрацији капитала, људског знања и софистициране културе, а то се не губи преко ноћи. Франко-немачки мотор је поново показао изузетну виталност, па су донете квалитетне одлуке о:проширењу надлежности Европског фонда за финансијску стабилност, додатној обавези докапитализације банака, апостигнут је идоговор са приватним инвеститорима о отпису 50 одстогрчког дуга. Тиме је, макар за сада, отклоњена опасност од распада еврозоне, банкрота Грчке и урушавања банкарског система. Правила понашања су се, међутим,заувек променила и Србија ће морати да поведе рачуна о томе уколико жели да до краја ове деценије приступи ЕУ.

Најпре, међу критеријумима из Копенхагена за приступање ЕУ, економски критеријум постаје пресудан. Државе са слабом привредом и аљкавим јавним финансијама неће моћи да рачунају на политичку подршку, пре свега Немачке. Управо стављање питања севера Косова на врх европске агенде Србије служи Немачкој да између осталог одложи приступање Србије ЕУ, будући да нема поверења у наше капацитете. Слично важи за остале државе западног Балкана, укључујући Хрватску која,упркос наизглед завршеном послу,још нема датум потписивања приступног споразума и гаранцију да ће га све државе ЕУ ратификовати на време да би ступио на снагу 1. јула 2013. Управо зато присуствујемо грозничавој борби против системске корупције и истрази у ХДЗ-у као поруци да је Хрватска схватила најновије европске тенденције и да је спремна за чланство.

Да би имала шансу да наредне године почне преговоре о чланству, Србија без обзира на изборе мора интезивирати борбу против корупције, најавити уношење горњег лимита јавног дуга у устав, а странке морају у срце кампање ставити своје нове економске програме. Само декларативна аспирација за чланством, нема више политичку тежину и није аргумент на нашој страни. Јединокроз овакву вредносну промену Србија ће моћи да се избори за остваривање својих интереса у Европи, укључујући подизање преговора о специјалном статусу севера Косова на виши политички ниво.