Арапи обожавају Нушића

Заки Шалтаф и Набил бен Заки Шагра воле, пишу и мисле на српском. Они су Палестинци, школовани у Југославији – Шалтаф је дипломирао медицину, Шагра докторирао ветерину. Србија је њихова тазбина. Период избеглиштва из своје земље искористили су да у нашој држави заврше студије, а данас, одлично савладавши језик, објављују књиге и на српском. Шалтаф је превео и приредио „Тамбуријеве опанке”, а Шагра је аутор „Дневника једног дипломате”.

– У вашој земљи провео сам период студија од 1981. до 1987. и од 2005. до данас. Нисам знао ни „здраво” да кажем, и сећам се да ми је прва песма коју сам научио била „Смеј се, смеј” Мирослава Илића; он тако лепо изговара речи за разлику од рокера у чијим песмама од музике нисам успео да чујем текст. Убрзо сам постао народни џубокс!, каже кроз шалу Шалтаф који је данас „озбиљан” пословни човек и представник Србије у Европском комитету за стандардизацију халал хране.  

Шалтаф је ових дана на српском објавио књигу „Тамбуријеви опанци”, која садржи приче из арапске књижевности, настале од 9. до 15. века, и адаптиране за најмлађу публику.

– Тамбури је богати арапски трговац, познат по шкртости, који је код нас толико популаран да је постао јунак цртаћа и компјутерских игрица. Да бих ове приче адаптирао за децу другог поднебља, прочитао сам и српску лектиру, Нушића и Ћопића, и сазнао како се ваши писци обраћају деци, објашњава Шалтаф.

Он нас обавештава да су Арапи напросто луди за Нушићем. Посебно за „Госпођом министарком”, јер се жена министра, како сматрају, свуда у свету слично понаша.

– На Јутјубу постоји чак неколико арапских верзија „Министарке”. Јер, Нушић пише о вечитој истини, о суштини човека која је свугде иста, само је другачије то што човек данас не живи у колиби већ у солитеру, и не јаше магарца него вози лимузину. Док га читамо питамо се да ли је све то било јуче или малопре, каже Шалтаф.

Његов сународник Набил бен Заки Шагра, некадашњи сарадник београдског листа „Студент”, рекао би нешто о својој сатиричној књизи. Доста се, каже, кретао у дипломатским круговима, често био „погрешан човек на погрешном месту”, и после „арапског пролећа”, одлучио да најзад проговори. Пријатељи из Србије због тога су га назвали палестинским Радојем Домановићем.

– Неке српске дипломате су ме прогласиле за издајника а мени је само сметала неправда, и људи који паразитирају на рачун своје државе, мислећи да су богови. Радња књиге може да се смести у било коју земљу на свету, нигде не помињем имена али свако ко је корумпиран, помислиће да се ради о њему. А то је сваки дипломата који ће поправку аута, у износу од 3.000, да фактурише као 15.000. Ја само јасно поручујем да је јадан онај народ чија је дипломатија фалш – каже нам Шагра на Сајму књига, надајући се да му следећа промоција књиге неће бити у Централном затвору. За сваки случај поздравља рецензенте своје књиге оријенталисту Радета Божовића, професорку Надежду Стокућа и магистра Бобану Ђорђевић.

Говорећи о томе како брани боје Србије у свету, Шалтаф наводи пример своје пословне сарадње са Кувајтом.

– Када се у Кувајту објави један лош текст о Србији, од тог тренутка нико више неће да сарађује са вашим фирмама. Ја сам онда као бајпас и покушавам да објасним право стање ствари. Својевремено сам писао и једној арапској глумици која је играла у Нушићевом комаду и изјавила да је Нушић, којег је назвала Бронислав, Пољак. Као разлог је навела да је то Нушићево дело преведено са пољског на арапски, каже Шагра.

Пошто у Београду живи скоро 40 година истиче да нашем народу нема шта да замери, деца су му потпуно интегрисана у друштво, и штавише, сматра да је менталитет наших и њихових људи веома сличан. Као илустрацију тих сличности овај Београђанин наводи следеће:

– Када су моји родитељи били на једној српској свадби, рекли су да је све исто као код нас: младини сватови оговарају младожењине, а младожењини, кога другог до младине!