Српска уметност у Регензбургу

Мирослав Карић је један од најзапосленијих историчара уметности у Србији. Стално је ангажован у Галерији Ремонт, пи-ар је овогодишњег Октобарског салона, пише текстове за каталоге и монографије, организује изложбе...

Његов последњи велики посао била је ауторска изложба представљања српске уметности на манифестацији „Донумента” у Регензбургу која траје до 5. новембра. „Донумента” је годишњи догађај који представља и уметност и културу земаља Дунавског региона и одржава се од 2003. године.

На изложби српске уметности учествовали су: Александар Димитријевић, Александрија Ајдуковић, Ана Адамовић, „Белгрејд Ро”, Биљана Ђурђевић, Доријан Колунџија, Дубравка Секулић, Душица Дражић, Иван Грубанов, Иван Петровић, Јамесдин, Катарина Здјелар, Милета Продановић, Милица Томић, Никола Џафо, Синиша Илић, Славимир Футро, Шкарт, Урош Ђурић, „Вакуумпак”, Владимир Николић и Жолт Ковач.

– У избору радова сам настојао да обухватим што већи спектар тема којима се наши уметници баве, а које и уз сву локалну обојеност суштински ипак актуелизују питања и проблеме са којима се суочавају сва друштва данас. Са већином изложених радова домаћа публика је упозната, док су поједини уметници представљени са новим продукцијама, попут Биљане Ђурђевић, Катарине Здјелар, Дубравке Секулић... Није било задате теме, него се у истраживању потенцијалне концепције изложбе наметнула реч перспектива, и то најпре у оном ширем значењу „потенцијала догађаја, праваца и смерница развоја, будућности”. Учинила ми се важном и у контексту проблема са којима се Србија данас суочава, али и велике кризе кроз коју пролази глобални свет, а чије решавање захтева много више од мантричних, празних говора оних који имају моћ и одлучују.

Други важан момент у концепцији јесте једнo од примарних значења перспективе као „позиције у односу на друге позиције”. Изнети једну перспективу не значи искључити другу, већ напротив, претпоставља дијалог са истом, било кроз поистовећивање, конструктивно сучељавање, било, пак, мењање, а управо ово последње је највећи потенцијал уметничке перспективе, њене моћи да подстакне на размишљање, објашњава Мирослав Карић.

Припреме за реализацију ове изложбе трајале су готово једанаест месеци. Изазови и проблеми са којима се кустоси великих изложби сусрећу знани су у свом правом светлу само њима.

– У мом случају, припрема изложбе подразумевала је интензивну комуникацију са уметницима, свакодневне консултације са продуцентима, техничарима. Трудим се да уметници увек буду укључени и упућени у сваки сегмент реализације изложбе и консултујемо се око свега. Рад на великој изложби зна да буде исцрпљујући, али, као и за филмског или позоришног редитеља, рад са креативцима је један од најузбудљивијих процеса и нема лепшег осећаја него када на крају видите да је једна идеја заживела и остварила добру комуникацију са публиком. Наравно, зна да све буде зачињено и драмом и стресом, и то најчешће када сте у цајтноту са временом или, што је чест случај, када исцуре или закасне финансије. Успешне реализације овог пројекта не би било без свесрдне подршке уметника, колега из Ремонта и Културног центра Београда, каже Мића Карић.

Изложбу у Регензбургу замаглило је неколико дана пред њено отварање „откриће“ да  је у каталогу ове манифестације одштампана мапа Србије без Косова. Због тога су државна тела Србије отказала своје присуство на отварању. Овдашњи медији су само известили о овом „скандалу“, изложба је остала у запећку...

– Није било лако. Осећали смо се немоћно јер се ствари  одвијају на неком другом нивоу, мимо вас, вашег посла, а могу знатно да утичу и одреде хоће ли се пројекат, у који је уложено толико труда и рада, на крају реализовати. Ипак, изложба је одржана и након што је прочитано саопштење наших уметника на конференцији за медије, није било даљих питања на ту тему, бар не упућених мени. Велика посећеност тамошње јавности показала је интересовање које влада за дешавања на нашој уметничкој сцени. То много значи и јесте најјачи утисак након свега, јер су ретке прилике кад можемо у оваквом обиму да презентујемо уметност и културу из Србије и да покажемо колико је релевантна и у међународним оквирима, каже Мића Карић.