ДЕМОГРАФСКА ЗАВРШНИЦА

Пре десетак дана председник Србије је јавно образложио свој "косовски песимизам". Наравно, рекао је да ће се борити до последњег атома снаге, али и поред фајтерског гарда шефа државе, све некако нагиње лошем исходу. Можда је господин Тадић само покушао да успостави трезвен однос према стварности. Као да ништа није реалније него у драматичном косовском маратону бити песимиста.

Његову верзију политичке искрености испратиле су бар две школе јавног мишљења. Једна се бавила пригодном политичком стратегијом насупрот глобалним идејама и отприлике гласи: Државник неке ствари слути, а можда и зна, али не сме да их саопшти. Ако то учини, унапред признаје оно што ни пред ким не би смео.

Она друга претендује да буде трезвена, уз основну поруку да "јавност мора да зна". Шта год да нас чека, то не сме да остане тајна. Јер судбина покрајине се не тиче само нервозног политичког крема, него и свеукупног грађанства. Али, шта у том случају учинити са категоричним оптимизмом или предизборним тужакањима. Ко ће бити крив за исход у коме заслуге нису могуће?

Председник државе се још једном затекао "у незгодацији", у магловитом и непријатном сусрету са косовским премијером. Надрипатриотске снаге су једва дочекале то уштогљено аеродромско сучељавање у Скопљу, како би ликовале над још једним "издајством". Таква врста предизборне галаме има само један циљ: да се стави у сенку део најгоре српске историје, и капитални удео галамџија у косовској калварији. И наравно, обилато се рачуна са кратким памћењем о правим узроцима кумановске капитулације.

У предизборном жару већ се наслућује прљава кампања, без обзира и милости. Косовски проблем је идеална тема, у њој се могу пронаћи разлози за све што нас је снашло. И, наравно, за све је крив политички противник, који је или издао, или био неспособан, глуп и корумпиран, најчешће све то заједно.

Власт је уверена како је одлагање (саопштавања) косовског решења добар знак. Можда и јесте, понекад је лакше непријатну вест чути што касније. Ионако за то има довољно времена, скоро читава вечност.

Изгледа као да се премијер Коштуница никада неће помирити са решењем које се ионако не може прихватити. Но, понекад се мора и оно што се не може. Логика првог министра произилази из принципа међународног права. Најгоре одлуке по нас долазе из односа снага. То сигурно значи да гвоздену логику не треба напуштати, нити клонути у недостатку других адута. Али се свакако треба спремити за најгору политичку опцију.

Има ли Србија добру стратегију за "дан после"? Можда би прецизније питање било, има ли ова држава било какву стратегију за време у коме нам неће бити лако да појмимо шта се догодило. Нити да, на пример, признамо решење настало из категорије неодбрањиве политичке принуде.

У најгорој верзији, вероватно следи снажна дипломатска офанзива "пост фестум". То је углавном неделотворна дипломатија љутње и осећања повређености. Има предлога да се то стање изврхуни прекидом дипломатских односа са свим државама које би признале Косово. Уз општи завет да се никада не призна наметнуто решење. Јер, шта ако се деси чудо, можда нама дођу и боље године.

Има у Србији и ратних опција. У принципу, логично је ратовати кад се отима територија. Али, актуелни ратни покличи углавном су нереални и упадљиво ирационални. Сведени су на дневну потрошњу громких изјава, и на циљну групу склону да радо прихвата немогућа решења.

У садашњем војно-политичком амбијенту, Србија нема много изгледа да поведе рат, а још мање да га добије. Такав подухват би свакако значио темељно обнављање катастрофе, и онај ниво свеопштег разарања од кога се ова држава никада не би опоравила. Војнички поход на Косово после свега, само је авантуристичка фикција и о таквом решењу нико паметан не мисли.

Тешко осећање повређености, јака туга и дубока љутња не могу трајати вечно. Нити би могле сасвим да буду разумљиве идеје о дипломатској самоизолацији, као резултату наведених националних емоција. Србија коначно мора да мисли на своје границе и успостављање принципа њихове дефинитивне непроменљивости. Шта год да се догоди, изгледа да је неизбежна међународна мировна конференција, која нам може пружити далеко више од руског "вета" у Савету безбедности. На пример, брз, непосредан пријем у ЕУ, снажне инвестиције и неприкосновену гаранцију тако утврђених граница.

То није трговина Косовом, јер не можемо трговати нашом историјом, нити простором који је изван наше контроле. Покрајина све више постаје предмет носталгије и јаких осећања, а све мање простор реалне српске политике. То је важно сазнање за "дан после", ако тај дан не буде лошији од наших најгорих очекивања.

И ако буде боље, то ће бити само симболика. Њима власт – нама границе, "кога овце, тога и ливада!" На њиховој страни демографски полет, на нашој бела куга. Коначно сви знамо да доброг решења нема.

И то је сасвим добро за мали спокој у драматичној завршници: Они су учинили све што смо ми могли.