Глуми Фирса у 87. години

Суботица – Чехов се не одбија, па макар то значило и да се у позним годинама усавршава страни језик. Глумац Михајло Јанчикин због тога није имао дилему када је стигао позив из Драме на мађарском језику Народног позоришта да ли би прихватио улогу послужитеља Фирса у „Вишњику”. Међутим, то је значило да са 87 година треба да се прихвати учења изговора књижевног мађарског језика.

– Говорим мађарски као што је и већина Суботичана двојезична, али то је био језик свакодневне комуникације. То није исто као и изаћи на сцену и говорити речи великог руског драматичара – прича Јанчикин док у његовом скромном стану пијемо чај.

За његовим писаћим столом је неизоставна хармоника и управо каже да га је његов добровољни ангажман у Музичком театру, где сам смишља сонгове и текстове, и компонује, препоручио младим колегама у Драми на мађарском језику. Пре њега неколико старијих колега из здравствених разлога одбило је ову улогу, а она је, према замисли редитеља Ласла Берцеша, била једна од носећих у представи.

Дугогодишњи глумац а потом и директор Дечјег позоришта, као и руководилац у Народном позоришту и неко ко је носио његов репертоар последњи пут је на сцену стао пре седам година. И тада у „Вишњику”, али у Драми на српском језику у режији Душана Петровића. У новом концепту Берцеш је Јанчикинову улогу поставио на сцену да својом судбином сведочи о пропасти породице.

– Улога је веома захтевна и због тога што сам готово све време на сцени, а представа траје три сата, и због потребе да савладам мађарски језик. Прва читалачка проба била је катастрофа и сада када се сетим питам се како је редитељ могао да има поверења у мене – каже Јанчикин.

Објашњава како је целог свог глумачког живота, а пре две године прославио је 60 година од уласка у Народно позориште, настојао да ради најбоље што може.

– Моје извођење никако није смело да наруши представу и да негативно утиче. Зато сам кренуо у учење језика, готово свакодневно сам одлазио код мојих добрих пријатеља, који су изван позоришног света, али перфектно говоре мађарски, и вредно вежбао. И супруга је једно време живела у Будимпешти. Сада добијам комплименте за изговор али их ипак примам суздржано – каже Јанчикин.

Повратак на сцену због свега тога није био лак, још када се узме у обзир да је по редитељевој замисли, и публика на сцени, контакт са гледаоцима је такорећи директан што је све у почетку у њему развијало трему.

– Највећи страх глумца је да неће моћи да се сети текста. А, овде имам и скучени простор за сналажење јер глумим на језику који није мој матерњи, и моја трема је била огромна, да бих десетак дана пред премијеру сам себе убедио да ја то могу, да глумачки посао радим цео свој живот и да још у овим годинама могу да испуним задатак који ми је редитељ поверио. Тако је и било – додаје Јанчикин.

Након премијере 25. октобра, Јанчикин чека репризе „Вишњика”, а у међувремену наставља да пише и компонује за свој Музички театар. Ту окупља групу младих талентованих певача и музичара, пише песме, компонује и те нумере повезује кратким духовитим текстовима. Наступају свугде где их позову, а иако је годинама ангажован око овог театра никада нису наплатили ниједан наступ.