Угљанин и син

У давна времена, млади др Угљанин био је познат као стоматолог који вади безболно кутњаке, а да при томештеди на анестезији. Допринос медицинској науци није лежао у санџачким еликсирима, већ у вештини којом је Сулејман Угљанин, за пријатеље Суљо, дечици причао бајке. Када је схватио да деца седају на његову зубарску столицу опуштено, као да одлазе код чаробњака, омиљени зубар Новог Пазара почео је да експериментише на старијима.

Тај експеримент, улазак Угљанина у високу политику – и његово дуго трајање – заистаје имао невероватне обрте. Ходао је на танкој жици од Алије Изетбеговића до Слободана Милошевића, па од Вука Драшковића до ДОС-а и,коначно, од Коштунице до Тадића. Само у српским и санџачким политичким бајкама, некада државни непријатељ број један, постаје најбољи државни пријатељ. То што је сада министар, нормална је степеница у еволутивном развоју српске политике.

Али, не лези враже, дуго и филигрански грађена политичка идила између Београда и Угљанина сада се налази на озбиљном искушењу због, наизглед, баналног разлога. Пре извесног времена, полиција Новог Пазара привела је његовог седамнаестогодишњег сина, са још тројицом другара. Угљанин отац је одмах потегао политичко оружје: рекао је да су деца била пребијана и малтретирана, поручио да у Санџаку још живи дух Милошевића, па препоручио начелникупазарске полиције да, у пакету са колегама насилницима, напусти, редом,Нови Пазар, Санџак и Србију. Или ће Бошњаци позвати међународне снаге,да их штите од бахате полиције.

Полиција је, опет, саопштила да су младићи приведени по пријави једне грађанке,јер су јој наводно претили пиштољем и препречили пут у једној од новопазарских улица. Испоставило се да клинци нису имали оружје.   Али нису имали ни личне карте, док син министра, каже полиција, као седамнаестогодишњак у периоду од 17 до 23 сата иначе не сме да вози без присуства пунолетне особе која има положени возачки испит „Б категорије” најмање пет година.

И ето белаја где га заправо и нема. Најпре, да рашчистимо. Ако је министровсин заиста учинио прекршај, никако није смео да добије батине. Ако дете није било криво, него је добило батине само зато што је Суљин син, још горе.

Али јадна смо ми земља ако то важи само за синове министара. Шта да учини неки други отац, неког другог клиње,кога су привели у станицу и ударили му две, три васпитне? Да позове „плаве шлемове” и запрети падом владе? Узгред, за ово друго,Угљанин је до сада имао много крупније разлоге. И, коначно, ако је његов син приведен по закону и није добио батине, онда одговорност за ову гужву сноси министар.

Али пустимо сада политичара Сулејмана Угљанина,који је, чини се, без потребе употребио случај свога сина за много веће игре, и вратимо се родитељу Сулејману Угљанину. Бука ће већ проћи, направиће се опет неки посао између Београда и Суље. Најважније је, у ствари, да отац и син Угљанин, једноставно, искрено поразговарају.