Случај Абрамович

Вест да је руски милијардер Роман Абрамович ових дана председнику Русије Владимир Путину поднео захтев за разрешење са функције губернатора Чукотске области међу политичарима је, како потврђују руски медији, дочекана мање-више спокојно.

На питање зашто је  најбогатији Рус, који се према последњим подацима Форбса са 18,3 милијарде долара налази и у самом врху листе најимућнијих људи света, одлучио да после шест година дигне руке од своје губерније, они одговарају лаконски: зато што се уморио.

Сам Абрамович, опет, тврди да је испунио своју мисију када је у питању његова губернија. Развио ју је улажући и сопствени новац и сада жели да је препусти на управљање неком другом. Великодушно нема шта, иако се чини да није спорно ни то да је и Абрамович од Чукотске морао имати – велике користи. Кажу, рецимо, да је он управо од оф-шор зоне, коју је овде направио, зарадио једно 10 милијарди рубаља које је онда, разуме се, могао да користи за било шта, па и за куповину енглеског фудбалског клуба Челси.

Повод за Абрамовичеву одлуку, међутим, многи данас виде у његовој жељи да се "мане" опасне политике, која је једног другог руског тајкуна, Михаила Ходорковског, довела дотле да осам година живота мора да проведе у краснокаменској затворској колонији, у којој је заточен под образложењем да није плаћао порез, због чега му је одузет (и продат) Југањск – нафтно поље које само производи колико цела петролејска индустрија Либије.

Ходорковски није на време схватио да се новцем не може купити баш све, па ни (највиша) политичка функција, те се, након што је и трећи пут заредом одбио "молбу" шефа државе да се окане политике, ето, обрео у затвору.

Ових дана се, додуше, нагађало о још једној ствари која је опет бизнис могла да доведе у директну везу с политиком. Спекулисало се, заправо, о томе да је овога пута сам Путин дао зелено светло Абрамовичу да напусти губернаторски положај само зато да би компанији Евраз у којој Абрамович има 41 одсто власништва омогућио да без проблема купи америчку челичану Орегон, а потом створи металуршки комплекс светских размера, који би Русији тек донео новац. Да би, наиме, Абрамович могао да уђе у цео овај пројекат морао је да буде политички "дезактивиран", будући да су Американци почели да постављају незгодна питања о његовим везама с Кремљем, видевши их и као – непремостиву препреку за читав тај посао. И из тога се, дакле, ових дана дало закључити да бизнис и политика увек иду руку под руку, али да је то, заправо, тешко остварити без макар извесне "поделе посла".

Политика политичарима, а бизнис бизнисменима.

У то је, уосталом, могао да се увери и један овдашњи тајкун, Богољуб Карић, који је, након што је и сам покушао да се опроба у политици, морао да бежи из земље, успевши, бар за сада, на тај начин да избегне судбину његовог руског колеге Ходорковског, оптуженог и онда осуђеног за утају пореза. Иако је и сам признао да је и пре и после 2000. године разним политичким странкама у Србији даривао колико им  је и када  требало, због чега су га оне пуштале да "успешно води бизнис", изгледа да му је оснивање његове властите партије окончало политичку каријеру. Јер, власти су се тек онда сетиле какве је све малверзације, у пословном смислу, Карић чинио.

Данас влада мишљење да Карић, само да је гледао своја посла и наставио да ради оно што најбоље зна, као успешан бизнисмен високо рангиран и на листама најбогатијих у свету, својим присталицама не би морао да се обраћа преко своје жене Миланке, већ уживо, па чак и машући  зеленом салатом која ће се производити и извозити из Србије. На велико.