Јутарњи шах и педијатрија

Он је стао на луди камен, потом је клекао на колена и изговорио судбоносну реченицу: "Хоћеш ли да се удаш за мене?" А она је, загрцнута од узбуђења, изговорила своје најзначајније животно: "Да!"

Овај дијалог обично статира као хепиенд у већини љубавних филмова и викенд романа, али за Александра Милајића, преводиоца и аутора књиге "Лети, лети... прабаба", склапање брака означава тек почетак једне бескрајне позоришне представе која је скројена по сценарију игара које смо играли када смо били деца. Развијајући идеју класика лепе књижевности, који су нас научили да све срећне породице личе једна на другу и да је свака несрећна на свој начин, овај писац нас на веома духовит и аргументован начин уверава да су, осим бурми, психолошке игрице оно што спаја и срећне и несрећне брачне парове.

Академија знаменитих предака

"Брачне игре почињу одмах након преношења младе преко прага – неке се заврше после месец-два, а неке трају доживотно. Неке се играју од сумрака до свитања, неке периодично, а једна од првих игара које се заиграју у браку је ’јутарњи шах’. Звоњава будилника означава почетак ове игре у којој се брачни партнери такмиче ко ће први у купатило, ко ће последњи исцедити пасту за зубе, ко ће први стићи до туша, а ко ће се последњи погледати у огледало", уводи нас Александар Милајић у бескрајно занимљив свет брачних игара.

Омиљена игра међу тек венчаним брачним паровима је и "стони фудбал". Ова игра се игра у трпезарији и то за комплетно постављеним столом. Правила игре су следећа – сва храна се изнесе на сто, а потом играч који није припремио јело опрезно ставља први залогај у уста, премеће га и прежвакава док га противник нетремице посматра ишчекујући суд. А онда почиње напад, који обично изгледа овако: "Добро је, али помало неслано!", на шта онај други голмански одговара: "Тако је здравије за притисак, а и спречава задржавање сувишне воде у организму!", да би потом прешао у контранапад: "Уосталом, погледај своје родитеље. Не желиш ваљда и ти тако да изгледаш у њиховим годинама?"

– Игра "лети, лети... прабаба" по којој је ова књига и добила име омиљена је разбибрига младих брачних парова и проистекла је из чињенице да је свако поносан на своју породицу и да исту сматра бољом и значајнијом од свих у васељени и има потребу да брачном другу објасни каква му је част указана пријемом у "академију знаменитих предака" и то у својству придружног члана. Почетни ударац у овој игри изводи се тако што први играч изговори неки ласкав податак о својим прецима типа: "Моја прабаба са очеве стране завршила је дамску гимназију у Грацу", а други играч треба да наведе пример претка из своје породице који је постигао степен више у образовању типа: "Моја прабака са очеве стране студирала је права на Сорбони". Пошто свако има четири прабаке и прадеке, пред играчима се отварају невероватне могућности, а међу искусним летачима високо се котира неколико констатација типа "Моја бака је била дворска дама краљице..." и "Мој деда је у Другом светском рату спасао живот војсковођи...", објашњава Александар Милајић и саветује да име војсковође буде одабрано у складу с важећим трендовима о добрим и лошим момцима у Другом светском рату!

Трка с препонама

Једна од омиљених брачних игара је и "трка с препонама", а њен циљ је да се што пре стигне до телевизора! Игра почиње оног тренутка кад обома постане јасно да његова утакмица почиње у исто време кад и њена серија, а постаје необично занимљива када је на програму финале Купа шампиона или последња епизода серије у којој се коначно сазнаје да ли су Мармелада и Ретарда сестре или само јетрве.

Долазак бебе у кућу означава друго полувреме у брачним играма, а једна од омиљених породичних игрица у чијем се средишту налази наследник јесте "занимљива педијатрија". Ова игра почиње кад се дете пожали на било какав бол или када један играч закључи да је дете превише вруће, хладно, црвено, зелено или бледо, а конзилијум састављен од баба и доконог комшилука одређује дијагнозу. А потом се прелази на традиционалне методе лечења засноване на кулинарским вештинама, које се у народу зову и саламурење (дете се обложи крпама натопљеним сирћетом и остави да одстоји сат-два), сармирање (листови боквице, купуса или филадендрона положе се на болно место) и шпиковање (детету се напуне уши белим луком, богато се залије топлим зејтином и остави да огрезне).

Сваки родитељ има потребу да прикаже своје дете у најбољем могућем светлу, па се зато ретки уздржавају да не заиграју игру "где зека пије воду?" Циљ ове игре је понижавање детета пред публиком, а игра се на два начина – када дете треба да демонстрира знање, вештине и манире којима су га научили родитељи, а овој позоришној представи детета обично претходи кревељење и бечење родитеља: "’Ајде покажи свима где зека пије водицу... Како иде она наша песмица... таши, таши, танана..."

Други део игре је утеривање тих знања и манира у дечју главу и то на јавном месту и обично се своди на врцаве коментаре типа: "Погледајте га само! Плаче као неки женски Петко (за дечаке)... Права си сека Перса (за девојчице)... Поломићу те од батина кад стигнемо кући!"

А да би дете бриљирало у овој игри, аутор књиге саветује да се дете чим напуни три године упише у плесну школу, на курс икебане или макрамеа, у аматерско позориште, школу за стране језике или – у вишу пословну школу.