Ујутро лаптоп увече сплав

Бојан Танасковић је један од ретких младих људи који се после десетак година проведених у Америци вратио у Србију. Откад се вратио у земљу радио је као аниматор и преводилац у Црној Гори, предавао енглески и сада ради као копирајтер у рекламној агенцији "Лео Барнет". Задовољан је послом, јер је то област која ће у Србији тек да заживи. Ради са талентованим људима који покушавају и успевају да достигну један сасвим пристојан животни стандард. Ради се много, али је посао креативан, мада често стресан.

Да ли је сада боље или горе у Србији? На крају зашто повратак, када хиљаде младих сањају о одласку у иностранство?

Танасковић то овако види. "Човек када доноси одлуку стави све на тас и преломи. Ја сам осетио да ми је Лос Анђелеса било доста. Одлуку сам донео онда када ми је финансијска ситуација била добра. Није лако да то објасним нашем човеку жељном добрих кола и станова на кредит. Исто желим и ја да се разумемо. Међутим, питање колику смо цену спремни да платимо. Првих неколико недеља у Србији било ми је тешко, потпуно сам био изгубљен", прича овај млади човек.

У Америци није срео пуно задовољних емиграната.

– Тек понеки, а тај има потребу да се стално пореди са осталим земљацима, и што је највећа иронија, са онима који су остали. Мислим да се такве ствари не пореде – каже Танасковић.

Овде воли дух људи, воли нашу храну, каже да имамо лепе људе.

– Уторком у један сат ујутру људи шетају Кнез Михаиловом. Могу да банем код пријатеља по целом граду било кад. То није мала ствар.

У Лос Анђелесу на улици сте после 22 сата на своју одговорност.

Запад има своје предности. Морам да будем искрен и да кажем да они који желе удобан и сигуран живот, мирну и без трзавица свакодневицу треба да оду на Запад. Одлично је уређен. Импресивно је видети како један град од 18 милиона људи функционише као општина. Бирократије нема, а закон се поштује. Држава се не прави луда. Чисто је и нема изненађења. Све се мање-више зна. Мени је то помало досадно и стерилно, али то је већ субјективна ствар – каже Бојан.

– А у Србији, и тога је мало људи свесно, влада једна посебна врста хаоса. Транзиција свих вредности. Политика, морал, култура, спорт, све функционише по принципу "Колумбија", али не бих о томе. Довољно је бацити поглед на наслове у штампи, ТВ емисије. Али, народ живи упркос свему, коментарише, коментарише.

Иако сматра да се ствари мењају набоље, није поштено говорити о процвату. "Далеко смо од тога. И, још нешто. Заборављамо да се, да би се донео суд о некој земљи, као параметри морају узети све средње вредности, дакле просечан човек, просечан град, просечна плата. Треба ли још говорити о томе, сви знамо како овде живи просечан човек. Не баш добро", додаје Бојан.

– Оно што ми у Србији смета, али ми је и симпатично, то је гомила младих људи који се претварају да су у јапи фазону. Променио сам неколико послова откад сам се вратио, и свуда срећем људе који преузимају ритам живота са Запада, али веома селективно. Чим им нешто смета, одмах крену о западњачкој етици. Ако икад стигне овде тај пословни морал, а мислим да неће, има да се изненаде.

Да ли у Србији иде набоље? Верујем да иде. Ипак, дугачак је пут пред нама – наводи Бојан.

– Млади у Србији желе бољи живот, боре се, али одрастају у специфичној средини. Ни тамо ни овамо. Мало Америка, мало Турци. Ујутро лап топ, увече сплав. То ми је раније више сметало, сада не, јер они који су завршили високе школе у иностранству требало би да се надају добром. Мислим да држава полако почиње да препознаје њихов потенцијал, а страних фирми све је више. С друге стране, код нас је пољуљан ауторитет државе и то може да буде опасно. А и људи не желе да се одрекну убеђења из претходног периода. И даље се делимо на издајнике и националисте. Нема средине. Али, у пословном свету мислим да се ствари мењају. Постајемо професионалнији, али наследили смо једну ружну ствар не трпимо туђ успех и то се осећа.

То мора да се мења. То бих најпре променио, али то је ствар наслеђа.

Што се тиче провода, Београд је, сигуран сам, међу првих неколико градова на планети. Ми просто волимо живот и ја имам много пријатеља из иностранства који су опчињени нама, мада су свесни да је то забава, односно једна страна живота. У ствари све је питање избора – закључује Танасковић.