Мућак златне коке

Више је него гротескна изјава Млађана Динкића, посланика УРС-а, „да је био у праву за НИС када је пре три године рекао да се продајом већинског пакета по багателној цени од 400 милиона евра НИС практично поклања Русима, и да се нико није узрујао што ове и наредне две године НИС планира профит већи од милијарду евра”.

Бившем потпредседнику владе можда би више одговарало да је НИС своје податке о успешном пословању, па и добити која би до краја године могла да буде око 350 милиона евра, затамнио и прикрио од очију јавности, баш као што је то пре неки дан урадило Динкићево министарство, доставивши Савету за бору против корупције уговор о „Фијату”, инвестицији којом је исти тај ексминистар добио последње изборе.

Пренебрегава председник УРС-а да је НИС и у време његовог министровања могао бити успешна компанија, па се тиме и скупље продати, да тадашњи власник, држава, чији је главни извршилац био управо Динкић, није имао, између осталог, 68 врло скупих уговора о спонзорствима и да је на сваког запосленог долазило по готово два шефа.

Да се од те златне коке, пре приватизације, нису правили мућкови, могао је НИС да се прода по не знамо којој тржишној вредности. По Динкићу, најмање за 2,2 милијарде евра. А што – није? Управо због потеза које је повлачила влада у којој је он седео као потпредседник и министар скидајући паре са рачуна НИС-а да би покрио неке друге издатке или дајући нафту, гас и мазут који неће никада бити плаћени.

Ако се изузме одлука Млађана Динкића да напусти преговарачки сто с „Гаспромњефтом”, јер се није слагао с одлуком да се компанија „поклони”, поставља се питање коме и зашто данас у Србији смета једна од ретких успешних фирми – у којој је индустријска производња на нивоу од око 40 одсто из 1989. године, а незапосленост на свом историјском максимуму од чак 22 процента. Да ли само зато што су је купили Руси. Као да је битно ко је газда и чији је капитал. Како би Кинези рекли – важно је да мачка лови мишеве.

Ако је Динкић већ био толико далековид, зашто уместо одласка с преговора није ударио руком о сто, а то је знао да учини и за много мање ствари, најављујући да ће срушити владу за чијег је вакта потписан купопродајни уговор с „Гаспромњефтом”, а све у интересу да сачува НИС од новог газде који је, ето, ко зна којим операцијама, од великог губиташа направио веома профитабилну фирму.

Србија у НИС-у има 49 одсто удела и по том основу припада јој толико добити, а не губици с којима у време владе Динкића није знала шта да учини. Али политичар Динкић ту чињеницу не може да прихвати. Важно је бити против – а седети у влади и „изигравати” коалиционог партнера.