Mućak zlatne koke

Više je nego groteskna izjava Mlađana Dinkića, poslanika URS-a, „da je bio u pravu za NIS kada je pre tri godine rekao da se prodajom većinskog paketa po bagatelnoj ceni od 400 miliona evra NIS praktično poklanja Rusima, i da se niko nije uzrujao što ove i naredne dve godine NIS planira profit veći od milijardu evra”.

Bivšem potpredsedniku vlade možda bi više odgovaralo da je NIS svoje podatke o uspešnom poslovanju, pa i dobiti koja bi do kraja godine mogla da bude oko 350 miliona evra, zatamnio i prikrio od očiju javnosti, baš kao što je to pre neki dan uradilo Dinkićevo ministarstvo, dostavivši Savetu za boru protiv korupcije ugovor o „Fijatu”, investiciji kojom je isti taj eksministar dobio poslednje izbore.

Prenebregava predsednik URS-a da je NIS i u vreme njegovog ministrovanja mogao biti uspešna kompanija, pa se time i skuplje prodati, da tadašnji vlasnik, država, čiji je glavni izvršilac bio upravo Dinkić, nije imao, između ostalog, 68 vrlo skupih ugovora o sponzorstvima i da je na svakog zaposlenog dolazilo po gotovo dva šefa.

Da se od te zlatne koke, pre privatizacije, nisu pravili mućkovi, mogao je NIS da se proda po ne znamo kojoj tržišnoj vrednosti. Po Dinkiću, najmanje za 2,2 milijarde evra. A što – nije? Upravo zbog poteza koje je povlačila vlada u kojoj je on sedeo kao potpredsednik i ministar skidajući pare sa računa NIS-a da bi pokrio neke druge izdatke ili dajući naftu, gas i mazut koji neće nikada biti plaćeni.

Ako se izuzme odluka Mlađana Dinkića da napusti pregovarački sto s „Gaspromnjeftom”, jer se nije slagao s odlukom da se kompanija „pokloni”, postavlja se pitanje kome i zašto danas u Srbiji smeta jedna od retkih uspešnih firmi – u kojoj je industrijska proizvodnja na nivou od oko 40 odsto iz 1989. godine, a nezaposlenost na svom istorijskom maksimumu od čak 22 procenta. Da li samo zato što su je kupili Rusi. Kao da je bitno ko je gazda i čiji je kapital. Kako bi Kinezi rekli – važno je da mačka lovi miševe.

Ako je Dinkić već bio toliko dalekovid, zašto umesto odlaska s pregovora nije udario rukom o sto, a to je znao da učini i za mnogo manje stvari, najavljujući da će srušiti vladu za čijeg je vakta potpisan kupoprodajni ugovor s „Gaspromnjeftom”, a sve u interesu da sačuva NIS od novog gazde koji je, eto, ko zna kojim operacijama, od velikog gubitaša napravio veoma profitabilnu firmu.

Srbija u NIS-u ima 49 odsto udela i po tom osnovu pripada joj toliko dobiti, a ne gubici s kojima u vreme vlade Dinkića nije znala šta da učini. Ali političar Dinkić tu činjenicu ne može da prihvati. Važno je biti protiv – a sedeti u vladi i „izigravati” koalicionog partnera.