Предизборни „рекет”

Да ли сте чули за омиљени хоби српских политичара? Не, није реч о томе да чак и најобичнији киоск свечано отварају у предизборно време. Ни о томе да у походу за гласове обилазе и штале. Нити о томе да обећавају акције, евре, јефтин хлеб, шећер, уље... Реч је о решености да се истера правда и исправе све криве Дрине. Додуше, само у предизборној кампањи.

Захваљујући томе, сазнали смо да трговци у Србији „рекетирају” мала и средња предузећа. Проломи се „вест” и пренеше је готово сви медији. Велики трговински ланци наплаћују произвођачима улаз на полице. До епохалног открића дошли смо захваљујући разговору потпредседнице владе Верице Калановић и то са, ни мање ни више, него привредницима из њеног родног Трстеника. Потпредседница владе за привреду и регионални развој из Уједињених региона Србије дошла је до великог открића у том малом месту и обавестила јавност о томе да постоји нешто што се зове улиставање. Да се наплаћује 300 евра по производу, односно да је то „рекет”, који мали произвођачи морају да плате трговцима да би свој производ поставили на њихов раф.

Гле чуда, то сазнајемо сасвим случајно, баш у предизборно време, а то траје дуже од деценије. Знају то готово сви чланови актуелне и свих претходних влада. Јавна је тајна да сваки трговински ланац наплаћује улазак на полице. И то није ништа ново. Ако негде хоћеш да уђеш мораш и да платиш. Хоћеш горе, хоћеш доле, хоћеш издвојено место, све то различито кошта. Читава технологија узимања пара.

Али зашто нико није, усред мандата владе, поменуо oве проблеме које мала и средња предузећа имају у односима са великим трговинским ланцима. Јер она заиста папрено наплаћују улиставање. Један домаћи произвођач козметике подигао је пре неколико година кредит да би платио улазак на полице неколико великих ланаца. Још га враћа банци.

Зашто на висину улиставања нико, па ни челници УРС-а, који су се сада огласили, није упозорио пре само неколико месеци, док је најбогатији Србин држао наш највећи трговински ланац...

Калановићкин предизборни трговачки „рекет” прорадио је тек сада, када се кампања полако захуктава, а све друге приче полако постају потрошене.

Тако су и другима у ово предизборно време занимљиви трговци. Тадићева вечера за представнике „Делеза” такође је прострујала кроз медије. (Пре)велике наде се полажу у новог власника „Максија”. Очекује се да уреди однос са добављачима и примора конкуренцију да учини исто. Надамо се снижавању маржи и да ћемо коначно знати шта и колико плаћамо...

А заправо нам ништа од тога и није потребно. Ни „рекет”, ни вечере. Довољно је само да се држава склони у страну и да не смета. Да омогући и другим великим трговцима да уђу на наше тржиште и да више нико никада не спречава конкуренцију да дође.

Да ли ће тако и бити, видећемо после наредних избора. А можда нас на то подсете тек у некој предизборној кампањи 2016. године.