Ликуше се туку мушки

Школа без насиља не постоји, рекли би средњошколци. Ако је судити по све чешћим извештајима, медијским прилозима о малолетничкој деликвенцији, зачињеној извештајима из болница и саопштењима МУП-а о броју жртава – нема дилеме да Уницефов програм „Школа без насиља” није постигао жељено дејство. Ко је заказао у овом ланцу, бирократски речено, показаће истрага... У међувремену, нама преостаје да сумирамо утиске, сабирамо жртве и покушамо своју децу да васпитавамо како да остану у све ужем међупростору између насилника и жртве.

– Стручњаци су и чвргу дефинисали као физичко насиље, основце уче да се и поглед испод ока рачуна у злостављање. Роми су законом заштићена врста, о гејoвима и лезбијкама да и не причамо. Ми нормални, ако се тако можемо назвати, можемо да будемо само насилници или жртве – готово у даху, говори група тинејџера, ученика другог и трећег разреда једне београдске средње школе, када смо их питали да ли се сусрећу са малолетничким насиљем. И тек обећање да ће њихова исповест за „Политику” бити потпуно анонимна, окуражило их је да накратко оставе по страни цигарете, кока-колу и пиво, па да о насиљу у школи и око ње проговоре себи својственим жаргоном.

– Тренутно имамо највише проблема са Циганима. Убеђени су да су они главни, недодирљиви. Једва чекају да се побију с неким од нас, па да ми надрљамо. Ма, није ништа страшно ако се са неким посвађају и мало се покошкају, погурају. Али они су вазда угрожени. И одмах зову армију браће и кумова да их бране, жале се медијима, градоначелнику, свима редом – прва је реакција средњошколаца када се помене насиље у школама. Утисак је да овај термин код њих изазива изливе нетолеранције, негодовања, осећаја неправде и угрожености...

Осетљиви су, како кажу, на провокације, односно „цимање”. Махом старији „цимају” клинце, новајлије у њиховом окружењу. Зато нису ретки сукоби основаца, који лако плану и побију се са средњошколцима. Сачекуше или организоване туче редовна су појава, кажу ученици. Сматрају да је лако одраслима да теоретишу о спречавању насиља у школама и да је њихов живот далеко од онога што је представљено у књигама, стручним часописима и на семинарима.

Средњошколка, ученица другог разреда, каже да су девојчице све агресивније и спремније за тучу него раније генерације. Преотимање момака и слични љубавни јади најчешћи су разлог кавге међу тинејџеркама.

– Туку се исто као дечаци. Нису тако јаке као они, али имају нокте и чупају косу до бола. Ма, бију као мушкарци: ударају песницама, набадају коленом, користе боксере, штангле, цигле... – описују дечаци.

Делују зачуђено када их питамо одакле им оружје и оруђе. Кажу да инструмената за „фајт” има у изобиљу.

– На улици могу да се купе за сто, двеста динара, али највише код Кинеза. Хит су куване мотке, јер кад је мотка кувана нема теорије да пукне. Може да се удара и по бетону, а да се не поломи – кажу ова деца. У ђачким тучама познате су и „ребрасте шипке” са грађевине.

– Један ударац тиме отвара главу, стварно прави трајне повреде – добацује неко из групе средњошколаца.

Такве туче, ипак, нису свакодневица, али „цимање” јесте. Ипак, шта је цимање, питамо их?

– „Цимање” значи да некоме тражиш паре без разлога. Исцимаш га да ти да кинту. Или намерно закачиш некога на ходнику, цимнеш га. Онда се правиш луд и нападнеш га: „Што ме качиш? Где бленеш? Где си пошла? На кога си кренуо? Хоћеш да те изломим? Кад се тај неко повуче, добијеш потврду да си главни лик или „ликуша”.

У школи не постоји један вођа међу децом која су склона насилничком понашању, откривају ђаци, уверавајући да увек постоји више озлоглашених екипа које предводе појединци. Бити „ликуша” у школи је посебна прича.

– Оне мисле да су најјаче. „Цимају” све редом. Увреде, опсују, запрете, гурну, ошамаре. И све то без разлога. Оне желе да други сваки дан виде да су оне најјаче, морају стално да се доказују. Зна се ко је главна „ликуша” у школи. Кад малтретира некога, ови њени стоје са стране и смеју се. Њу нико не сме да удари, мислим не сме да јој врати. Плаше се... – описује девојчица. Да ли се и она плаши, питамо је?

– Не. Мене не дира, зато што се углавном са њом и дружим.

У оваквој ситуацији, деци ништа друго не преостаје него да се приклоне јачем.

Наравно, исписани редови само су један од могућих погледа на насиље у школама. „Школа без насиља” и даље постоји као делотворан програм спречавања непримереног и насилничког понашања у школској средини, као окосница низа сродних пројеката. Резултати превенције насиља у школама тешко да могу бити охрабрујући. Можда је прави тренутак да се запитамо да ли су ови програми добро осмишљени и да ли се довољно посвећено спроводе.

Миленија Симић-Миладиновић

-----------------------------------------------------------

Сваки други носи нож у џепу

– Јавност и не зна да сваки други ученик носи нож у школу – уверава нас ђак трећег разреда средње школе појашњавајући да „оштрице у џепном издању” без разлике носе девојчице и дечаци. Ипак, оставља нас да само нагађамо, не желећи да одговори да ли је и он наоружан.

– Ножеви су мали, могу да се сакрију и изваде у сваком тренутку. И сви се плаше сечива. Кад се запрети оштрицом туча углавном престаје, мада се понекад заврши убадањем – убацује се у разговор ученица другог разреда средње. По свему судећи, ове речи нису далеко од реалности, јер све чешће средњошколци страдају управо у обрачунима ножевима.