Ход по трњу

„Скалпел“ којим се одсецају нездрава економска ткива, скинуо је два политичка „скалпа“ на највишем нивоу, на начин какав поодавно није виђен у Европи, па ни у осталим развијеним деловима света. Усред националне кризе која је изазвала интернационални потрес, премијери Грчке и Италије су приморани да се повуку с положаја под притиском –не само огорчених земљака него и –наднационалних органа.

На одлазак Јоргоса Папандреуа и најављено повлачење Силвија Берлусконија најнепосредније су утицале одлуке њихових партнера у Европској унији –слажу се познаваоци. А појавише –смернице које су им зацртали немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Никола Саркози, тандем назван „Меркози“.

Аналитичари указују, такође, да су уместо политичара на чело влада дошли економисти с поприличним стажом у ЕУ, па да то поткрепљује утисак да је она успела да своје проверене кадрове истури као најподесније за усклађивање антикризних политика балканског и апенинског „отпадника“ с циљевима континенталне заједнице. Као оригинална се испоставља и околност да је, без провере воље бирача, власт привремено препуштена технократама, као „квалификованијима“ за задатке који „морају да се изврше без контрапродуктивног политизирања“.

Не улазимо ли тако у ново доба транзиције у коме ће се, поверилачко-дужничким премеравањима, споља обликовати унутрашњи пореци? Или смо сведоци пожељног предзнака да ЕУ напредује ка дози централизације, неопходне да се зна „ко коси,а ко воду носи“, и да се појачаном федерализацијом колективно афирмише као џин који може да парира гигантима какви су појединачно САД и Кина, чије су се везе испреплетале толико да им се стављају етикете „сијамски близанци“ и „Кимерика“?

Чини ми се да оба подухвата иду упоредо. Само ефикасно обједињена Европа може да задржи и глобални значај и начин живота на који је навикла, а што захтева да се чланице ЕУ усагласе о мери одрицања од појединачних суверенитета да би сачувале интегритет заједничких вредности.

Какав интегритет заједничких вредности, какви бакрачи –одбрусиће евроскептици. Њихов је глас, логично, ојачао у тумбањима која местимично сугеришу да ће се Европа балканизовати (расцепкати) пре него што се остваре жеље Балкана да се у целини европеизује.

Лично се, међутим, придружујем оценама да је, упркос свим растућим искушењима, Европа данас јединственија него икад, да је најоригиналнији покушај спајања разлика у новијој историји, да се од попришта светских ратова преметнула у зону мира (оспорену једино оружаним сукобима у бившој СФРЈ), да су њени, ма колико различити, системи достигли најуверљивији склад демократије, тржишта и социјалне бриге, и да је у њој превладавајуће устројство „државе благостања“, угрожено моделима у којима таквог, или бар не толиког, склада нема. На пример и најсажетије, за силе у којима сам био стални дописник „Политике“: у САД (помањкање социјалне сигурности) и у Кини (једнопартијска владавина) а којима се приписује надметање, тржишно и стратешко, за „ударање глобалног печата“ овом веку.

Волео бих да за такав печат конкурише и ЕУ, с наведеним карактеристикама. Стручњаци упозоравају да ће, у том правцу, она морати да учини много више од подухвата којим је тандем „Меркози“ издејствовао одлазак тандема „Папаскони“ (Папандреу, Берлускони).

Сугеришу да Европа треба да, попут факира, пређе пут пун трња. Прво, како истиче мадридски „Паис“, да се грчки и италијански случајеви не промовишу у правило недемократске смењивости на власти. Друго, по писању лондонског „Фајненшел тајмса“ и миланског „Соле-24 оре“, мора да придобије масе грађана, који окупљени у покрету „окупатора Волстрита“ траже да се уважи и њихов глас у политичком одлучивању. Треће, да има у виду одговорност за тешке последице широм света, на шта указује „Њујорк тајмс“. Четврто, наглашава немачки филозоф Јирген Хабермас, потребно је успоставити грађанску солидарност која превазилази националне границе. Пето, да би нешто било стварна унија треба да функционише јединствено –подсећа председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо и позива Немачку да притом одигра хомогенизујућу улогу.

Нас се све то тиче. Итекако.

Овде се шире приче да се не треба придруживати онима, у ЕУ, који су у кризи. Али, још је теже да из сопствене кризе можемо да изађемо без њих, који нас окружују, који су нам и највећи продавци и купци, где најрадије путујемо, одакле нам долази највише гастарбајтерских дознака, где нам одлази младеж чији доквалификовани повратак прижељкујемо.

Ту смо –где смо. Из Европе не можемо и кад бисмо хтели, нити нам се нуди нешто привлачније. Ако изузмемо фатаморгане, које се јављају загубљенима у бестрагијама…