Hod po trnju

„Skalpel“ kojim se odsecaju nezdrava ekonomska tkiva, skinuo je dva politička „skalpa“ na najvišem nivou, na način kakav poodavno nije viđen u Evropi, pa ni u ostalim razvijenim delovima sveta. Usred nacionalne krize koja je izazvala internacionalni potres, premijeri Grčke i Italije su primorani da se povuku s položaja pod pritiskom –ne samo ogorčenih zemljaka nego i –nadnacionalnih organa.

Na odlazak Jorgosa Papandreua i najavljeno povlačenje Silvija Berluskonija najneposrednije su uticale odluke njihovih partnera u Evropskoj uniji –slažu se poznavaoci. A pojaviše –smernice koje su im zacrtali nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi, tandem nazvan „Merkozi“.

Analitičari ukazuju, takođe, da su umesto političara na čelo vlada došli ekonomisti s popriličnim stažom u EU, pa da to potkrepljuje utisak da je ona uspela da svoje proverene kadrove isturi kao najpodesnije za usklađivanje antikriznih politika balkanskog i apeninskog „otpadnika“ s ciljevima kontinentalne zajednice. Kao originalna se ispostavlja i okolnost da je, bez provere volje birača, vlast privremeno prepuštena tehnokratama, kao „kvalifikovanijima“ za zadatke koji „moraju da se izvrše bez kontraproduktivnog politiziranja“.

Ne ulazimo li tako u novo doba tranzicije u kome će se, poverilačko-dužničkim premeravanjima, spolja oblikovati unutrašnji poreci? Ili smo svedoci poželjnog predznaka da EU napreduje ka dozi centralizacije, neophodne da se zna „ko kosi,a ko vodu nosi“, i da se pojačanom federalizacijom kolektivno afirmiše kao džin koji može da parira gigantima kakvi su pojedinačno SAD i Kina, čije su se veze isprepletale toliko da im se stavljaju etikete „sijamski blizanci“ i „Kimerika“?

Čini mi se da oba poduhvata idu uporedo. Samo efikasno objedinjena Evropa može da zadrži i globalni značaj i način života na koji je navikla, a što zahteva da se članice EU usaglase o meri odricanja od pojedinačnih suvereniteta da bi sačuvale integritet zajedničkih vrednosti.

Kakav integritet zajedničkih vrednosti, kakvi bakrači –odbrusiće evroskeptici. Njihov je glas, logično, ojačao u tumbanjima koja mestimično sugerišu da će se Evropa balkanizovati (rascepkati) pre nego što se ostvare želje Balkana da se u celini evropeizuje.

Lično se, međutim, pridružujem ocenama da je, uprkos svim rastućim iskušenjima, Evropa danas jedinstvenija nego ikad, da je najoriginalniji pokušaj spajanja razlika u novijoj istoriji, da se od poprišta svetskih ratova premetnula u zonu mira (osporenu jedino oružanim sukobima u bivšoj SFRJ), da su njeni, ma koliko različiti, sistemi dostigli najuverljiviji sklad demokratije, tržišta i socijalne brige, i da je u njoj prevladavajuće ustrojstvo „države blagostanja“, ugroženo modelima u kojima takvog, ili bar ne tolikog, sklada nema. Na primer i najsažetije, za sile u kojima sam bio stalni dopisnik „Politike“: u SAD (pomanjkanje socijalne sigurnosti) i u Kini (jednopartijska vladavina) a kojima se pripisuje nadmetanje, tržišno i strateško, za „udaranje globalnog pečata“ ovom veku.

Voleo bih da za takav pečat konkuriše i EU, s navedenim karakteristikama. Stručnjaci upozoravaju da će, u tom pravcu, ona morati da učini mnogo više od poduhvata kojim je tandem „Merkozi“ izdejstvovao odlazak tandema „Papaskoni“ (Papandreu, Berluskoni).

Sugerišu da Evropa treba da, poput fakira, pređe put pun trnja. Prvo, kako ističe madridski „Pais“, da se grčki i italijanski slučajevi ne promovišu u pravilo nedemokratske smenjivosti na vlasti. Drugo, po pisanju londonskog „Fajnenšel tajmsa“ i milanskog „Sole-24 ore“, mora da pridobije mase građana, koji okupljeni u pokretu „okupatora Volstrita“ traže da se uvaži i njihov glas u političkom odlučivanju. Treće, da ima u vidu odgovornost za teške posledice širom sveta, na šta ukazuje „Njujork tajms“. Četvrto, naglašava nemački filozof Jirgen Habermas, potrebno je uspostaviti građansku solidarnost koja prevazilazi nacionalne granice. Peto, da bi nešto bilo stvarna unija treba da funkcioniše jedinstveno –podseća predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i poziva Nemačku da pritom odigra homogenizujuću ulogu.

Nas se sve to tiče. Itekako.

Ovde se šire priče da se ne treba pridruživati onima, u EU, koji su u krizi. Ali, još je teže da iz sopstvene krize možemo da izađemo bez njih, koji nas okružuju, koji su nam i najveći prodavci i kupci, gde najradije putujemo, odakle nam dolazi najviše gastarbajterskih doznaka, gde nam odlazi mladež čiji dokvalifikovani povratak priželjkujemo.

Tu smo –gde smo. Iz Evrope ne možemo i kad bismo hteli, niti nam se nudi nešto privlačnije. Ako izuzmemo fatamorgane, koje se javljaju zagubljenima u bestragijama…