Европска престоница културе

Од нашег специјалног извештача

Марибор – За српске фудбалске поштоваоце Марибор је вероватно прокажен откад је наша репрезентација недавно тамо доживела свој Ватерло. Али, мимо приземљења „орлова” на стадиону „Људски врт”, постоје знатно трајније везе између града на Драви и наше земље. Осим тога што у 120.000 житеља другог по величини места у Словенији спада и 8.000 Срба, Марибор је побратим са Краљевом, а овде је шест месеци живота провео и Никола Тесла, редовно походећи кафану „Сречни кмет”.

Архитектонско и културно наслеђе центра града, који је тог октобарског поподнева био прва станица новинарске експедиције из Србије на промотивном путовању новом линијом саобраћајних предузећа „Ласта” и „Веолија” до Линца, изгледом је у несразмери са ободом Марибора. Путника ће у предграђу дочекати фабрички погони, хипермаркети и бензинске пумпе.У том „индустријском пејзажу” пара очи стара, повећа кућа. Њена намена постаје јасна кад се приђе поштанском сандучету код улазних врата. Тамо пише: „Српска православна црквена општина и парохија мариборска”.

Свештеник Саво Косановић објашњава да су Срби у овом граду потомци сународника који су између два светска рата мигрирали у ове пределе, како би нашли ухлебљење у индустријским погонима.

– Православни храм у којем су се окупљали срушен је у рату, 1941. године. До 2006. српски живаљ овде није имао богомољу. А онда је црква подигла кредит и преуредила ово здање у храм – говори Косановић.

За разлику од предграђа које одаје помало депресиван утисак, градско језгро је знатно живље. Улице су чисте, мада и прилично пусте чак и у поподневним сатима радним даном. Због тога, Марибор можда неће прирасти за срце млађим туристима – тим пре што не обилује ноћним клубовима – али је због богате историје и културног наслеђа пријемчив за једнодневни обилазак.

Види се то по архитектури на коју су, од када је град у 11. веку први пут документован у историји, највише утицали Хабзбурзи. Вероватно је зато Франц Лист често овде држао концерте – осећао се ваљда као код куће. Многа здања па и „адресе” имају дугу традицију, попут главног трга из 1315. године. Опасују га Градска кућа и Алојзијева црква. Недалеко одатле, на Сломшковом тргу, налази се катедрала светог Јована Крститеља, чија је градња почела у 12. веку. Тадашња мала базилика, дограђивана за потребе нарастајућег броја становника, данас је импозантна богомоља. Од „новијих” знаменитости, ту је винова лоза на обали Драве, којој је дуговечност од 450 година обезбедила место у Гинисовој књизи рекорда, као најстаријој очуваној биљци ове врсте на планети.

А сад, поново натраг у прошлост: у 15. и 16. веку у Марибор је дошао тадашњи европски „тренд” – куга, која је десетковала становништво. Године 1680. од ње је у овом граду умрло 483 људи, што је била трећина Мариборчана. Помен на тај догађај овековечен је монументалним спомеником званим „кужно знамење”, подигнутим у другој половини 18. века. Оригинално обележје временом је оштећено, али је 1991. постављена копија на истом месту – главном градском тргу.

Ваљда је тај пословични словеначки осећај за педантност допринео да Марибор буде проглашен за европску престоницу културе идуће године.

Брига за споменике најбоље се види на примеру партизанског обележја у градском језгру. Словенија јесте прва напустила бившу Југославију, али је споменик партизанима, са ликовима Тита, Кардеља и осталих чланова „првог тима” првобораца – нетакнут. И редовно се одржава, за разлику од неких других земаља, које су дале већи допринос антифашистичкој борби па је у њима опет владала манија уклањања обележја из „оног времена”...