У Алеји великана сахрањен Петар Краљ

Петар Краљ, један од наших највећих глумаца које смо имали, сахрањен је на београдском Новом гробљу у Алеји великана, у присуству великог броја колега, пријатеља, поштовалаца његове глуме, грађана. Сахрани је присуствовао и Борис Тадић, председник Србије и многи из политичког, јавног и културног живота наше земље.

Опело је служио Радован Биговић, декан Теолошког факултета, а ковчег је изнет уз звуке трубе и песме „Свилен конац”. Протојереј Биговић је одржао опроштајни говор, истакавши да је трон на којем је седео чудесни Краљ упражњен, али ово није његов крај, већ капија којом улази у нови живот, у наручје дародавца живота, на вечну позорницу. На самом гробу, након црквеног обреда, браћа Теофиловићи отпевала су „Ти би хтео песмом да ти кажем”.

Комеморативни скуп поводом смрти Петра Краља, одржан је у препуном Атељеу 212, кући на чијој сцени је одиграо велики број позоришних улога. Породица, пријатељи, љубитељи уметности Петра Краља дошли су да се опросте од овог доброг човека, изузетног глумца, брижног оца и супруга. Никада сцена Атељеа 212 и велика позоришна породица, којој је Пера Краљ свим срцем припадао, нису били тужнији. У Атеље 212 протеклих дана стигло је на стотине телеграма, рекао је управник Кокан Младеновић.

„Тешко је поверовати”, написао је глумац Светозар Цветковић, „да драгог Пере више нема међу нама.” Док је Ненад Ћирић записао: „Од данас је небо богатије за једног анђела”.

– Драги Петре, родио си се са чистим плавим очима загледан у свет, од кога си детиње очекивао да те загрли као мајка, речи су Светлане Бојковић, којима је почела сећање на свог пријатеља и колегу, и додала:

– Драги мој друже. Могла бих дуго да говорим о ономе што нисам стигла за ових 40 година заједничког рада и дружења. Нисам ти никада рекла колико сам од тебе научила и о животу, и о глуми. Својим постојањем подсетио си нас на племенитост, лепоту, љубав, скромност, вредноћу, толерантност, снагу, издржљивост.

Горица Поповић, која је многе сценске згоде и незгоде током дугих година заједничког рада делила се Петром Краљем, приметила је:

– Извесно је, нећеш нас дочекати ујутро наслоњен на шанк, ћутљив, кобајаги нешто љут и мрк. Када га поздравим: Здраво Перице, моја мерице, осмехне се. Петар је био за све нас мера ствари. Мера нашег заната и уметности. Наш пехар мудрости, ризница, требало је само да отвориш срце и свему ћеш се научити од Петра: скромности, преданости, витештву, љубави за људе. Научићеш се толеранцији, благости, господству, одговорности према ономе што радимо и вери да то има смисла.

Током протеклих година Пера се пред нама, како је нагласио Љубомир Симовић, појављивао као Максим Црнојевић, Хамлет, Ујка Вања, Тола Манојловић, Доктор Шустер, Сизиф... 

– Годинама сам био његова публика, а једне незаборавне октобарске вечери пре скоро четири деценије, када нас је Краљ краљевски почастио улогом Скитнице у „Чуду у шаргану” имао сам срећу да постанем и његов писац. Сви знају да је Петар Краљ као глумац остварио импресивно дело, да је на сцени, како се то школским језиком каже створио читаву галерију живописних ликова, али мало ко зна да је исто тако добро умео да пише. Као глумац Краљ је оправдао своје презиме, а читајући оно што је повремено писао могу да кажем да се писању посветио онолико колико је посветио глуми, оправдао би га и као писац, рекао је Симовић. Док је Вида Огњеновић казала:

Са комеморације у Атељеу 212

– Како свака реч о Петру Краљу данас звучи безнадежно! Нема њега да у два потеза дискретно одигра нашу тугу, или да је искаже стиховима у које је казујући их уписивао сопствено биће. Петар Краљ је суперлатив за сваку изузетну људску особину. Племенит, дубоко осећајан, а дечачки стидљив, скроман, рањив, интелигенције оштре као жилет, а суздржан и затајен донео је на сцену топлу хуману поетику слабости, интелектуалног усијања, благост патње.

Душан Ковачевић је уз остало, рекао: „Када сретнете Перу Краља, једног од највећих српских глумаца и кажете му да је синоћ одиграо још једну сјајну улогу, он се збуни, мало зацрвени, одмахне руком и лепо видите стид га је да се о њему прича”.

Од Краља су се опростили на комеморацији и Тихомир Станић, Константин Костјуков, Александар Стојковић, Јован Ћирилов, Милена Павловић, али и новинар Александра Лукић, декоратер Ђока Милованов, сликар Љубисав Милуновић, као и фрулаш Бора Дугић и мали оркестар који је свирао музику из монодраме „Живео живот Тола Манојловић”.