Гас пали предизборну бакљу

Да ли је Душан Бајатовић, први човек „Србијагаса”, изјавом да ће мађарску компанију МОЛ, која Србији наплаћује транспорт гаса из Русије по цени и до шест пута већој него за било коју другу земљу у региону, пријавити суду у Стразбуру – само потпалио предизборну бакљу СПС-а или му је стварно стало да тај трошак смањи, видеће се, како Бајатовић рече, у наредних месец дана, до када би требало да „убеди” Мађаре да нам скину цену.

Прича почиње 1998. године, када је тадашњи директор „Нафтне индустрије Србије” Милан Џаковић ставио параф на дугорочни уговор с МОЛ-ом о транспорту гаса преко северног суседа, који је до јануара 2009. допуњаван са 12 амандмана. И ниједан, међутим, није донео бољитак Србији. Напротив.

Упућени кажу да нисмо имали алтернативу, јер смо за руске изворе плавог гаса везани само том једном једином цеви која иде преко Мађарске. У исти час, намеће се питање – како је другима пошло за руком да добију ниже таксе од нас?

Србија МОЛ-у и данас плаћа не само најскупљи транспорт гаса него и посебне пенале за сваки неповучени кубик гаса. Тако се српски партнер „доводи у ред да други пут поштује уговор” и не заузима МОЛ-у капацитете које је могао да наплати неком трећем. Зна северни сусед да Србија нема алтернативу нити другу цев којом би руски гас дошао до нас.

И док једни Бајатовићеву најаву да овај проблем с МОЛ-ом истера на чистац повезују с добрим предизборним маркетингом, (три године је директор „Србијагаса” и тек сада говори да би овај проблем могао да се покрене с мртве тачке), други питају зашто нико пре њега није то учинио и домаћим потрошачима уштедео паре, већ су сви пре њега пристајали на услове МОЛ-а, који су тешко објашњиви разумном човеку.

Ћутали смо и плаћали 13 година. Питање је сада – који је то интерес наших суседа да нас изједначе са остатком региона у погледу таксе на транспорт гаса и појефтине је? Да се не заваравамо да ћемо их уплашити Стразбуром, пренебрегавајући чињеницу да смо само пре три године онолико молили да нам пусте гас када су Украјинци заврнули вентиле према централној Европи.

Наша преговарачка позиција била би, без сумње, много јача да је којим случајем гасовод „Јужни ток”, већ на нашој источној граници. У том случају МОЛ не би могао и даље да нас „дере” због монопола, али „Јужни ток” је још у плановима. Шта нам преостаје?

Упућени у наше гасне (не)прилике сматрају да у помоћ, свидело се то некоме или не, треба позвати никог другог до – Русе. Због чега? Зато што гас купујемо од „Југоросгаса” (ћерка-фирма „Гаспрома”), који послује у Србији и који исти тај гас продаје и Мађарима, а који би „због односа снага” могао да „убеди” МОЛ да смањи цену транспорта, или да га сами доведу до Хоргоша, а ми да избегнемо драконску таксу.

Само у том случају десетине милиона долара, које дајемо МОЛ-у, могло би да остане Србији и што је још важније – да добијемо јефтинији гас који је нашим домаћинствима тренутно толико скуп да многи заврћу вентиле и потпаљују неке друге пећи.