Ар земље – џак ђубрива

Доња Речица код Прокупља – Са обе стране друма, који води од Прокупља према Јастрепцу, поред реке и по бреговима нанизале се куће села Доња Речица. Има их око 200, али оних у којима људи ту стално живе једва стотинак. Још двадесетак оживи викендом, а толико и преко лета. Јесен је и ово некада велико село и седиште општине делује пусто. Обновљена је и декорисана једино фасада основне школе у центру, али је у њој тек око 150 ђака у осам разреда из овог и околних села.

Нестала је и земљорадничка задруга. Стоји још само оронули Задружни дом, некада стециште омладине, културних и забавних догађања. Пропала је и задружна имовина: већину њива изузели су ранији власници, остало је запуштено.

– Док је био управник Станиша Милутиновић, добар човек, стручњак и организатор, наша је задруга била међу првима у овом крају – казује Илија Прокић, кога затичемо пред новом кућом у центру села. Њему је 81. година, али, вели да је још увек он домаћин куће. У њој живе четири генерације, кроз које се осликавају сва догађања у овим крајевима, протекла и садашња.

Син Зоран био је запослен у Прокупљу у „Житопромету“, који је преузео нишки „Житопек“, а приватизацијом више од 350 радника остало је без посла. Силоси и зграда на четири спрата остали су празни. Зоран рече да су га звали у Ниш на договор о накнади неисплаћених зарада. – Али сви су изгледи да од тога нема ништа – разочарано казује тај становник овог села. Он и супруга Радица, уз помоћ оца Илије, раде сада своје имање. Отворили су и откупну станицу. Тек су ове године, кажу, успели да поврате део уложеног новца, јер је први пут у последњих 15 година цена воћа, пре свега вишања које су откупљиване по 100 динара за килограм, била задовољавајућа.

– Ово је чудно доба. Нико никоме не одговара. Претпрошле године сам велетрговцу предао пет вагона својих вишања и још 10,5 које сам откупио од сељака, по цени од 13 динара за килограм. Ни до данас ми није дао паре! А када ће, сам бог зна. Онда се људи разочарају и крче воћњаке. Потом дође цена и преко 100 динара, али нема вишања. Ове године је била изузетно ниска цена шљива, па је скоро све отишло у ракију. Ништа боље није ни са пшеницом и кукурузом. Ето, то ти је судбина пољопривредника – резигнирано слика ситуацију Зоран Прокић.

Питамо га да ли има још оних који се враћају у село. Он каже да је мало таквих. – Најпре, да би се данас неко бавио пољопривредом треба да има механизацију, а за то су потребне велике паре. Потом, најчешће су куће, салаши, амбари и качаре – запуштени. Значи – нова улагања. А шта се добија од производа? Ни трошкове да подмириш. Јер, за џак ђубрива треба да платиш 25 евра. За то можеш да купиш ар најбоље земље. Толико сам ја платио за њиву поред самог асфалта. Нико неће, брате, да се бави пољопривредом – каже Прокић.

Трећу генерацију ове куће чине Зоранов син Јанко и његова супруга Гордана. Јанко је управник поште у суседном селу. – Ја сам ти у тој пошти све: управник, чистач, кључар, разносач... До подне сам у пошти, од подне разносим пошиљке. Тако до мрака. Једва успевам суботом и недељом да помогнем деди и оцу на пољопривреди. Тешим се да је добро што уопште имам службу. Много младих је без посла. Више од 50 је овде нежења, јер не виде могућност како да издржавају породицу – каже Јанко.

– Радила сам на одређено време у болници као медицинска сестра. Чим сам затруднела, добила сам отказ – јада се Јанкова супруга Гордана. И додаје:– Срећом, имам лепог и здравог синчића и њему сам се посветила“.

– Ја имам име свог деде Илије, а овај момак у четвртој генерацији наше куће зове се Зоран, као и његов деда. Он нам је понос. Све тешкоће заборавимо кад гледамо како расте и напредује – поносно вели, на растанку, Илија Прокић.

Дуж пута, у многим двориштима димили су се казани. Јесен и лепо време, уз нову шљивовицу, помажу и да се сиве слике нашег села помало позлате.