Заокруживање Кине

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Деветодневна турнеја Барака Обаме, са четири станице у региону Азије и Пацифика, завршава се у недељу, са утиском да је један од њених главних циљева био да се ојача и прошири мрежа савезништава и пријатељстава у том делу света, наравно, у функцији дугорочних стратешких интереса САД.

Главни амерички интерес је да тамо остане доминантна сила и најважнији трговински партнер, али и да обезбеди противтежу растућем економском и војном утицају Кине у региону који се, заједно с њом, већ деценијама брже развија од западних економија.

То је сасвим очигледно по неколико детаља, од којих је највише публицитета добио договор са Аустралијом да САД тамо успоставе де факто војну базу, са за почетак симболичним бројем (250) маринаца, с планом да их у следеће три године буде око 2.500.

То је прво америчко војно ширење на Пацифику после окончања Вијетнамског рата, и прво проширење америчког оружаног присуства изван њених традиционалних упоришта у Јапану, где има 50.000 војника и Јужној Кореји (28.000). Долазак у Аустралију приближава је на само око 800 километара од Јужног кинеског мора, пловног пута око кога се са Кином споре њени суседи, иначе изузетно важног за глобалну трговину, јер се туда годишње транспортује роба и сировина у вредности од око 5.000 милијарди долара.

Објављујући договор са Аустралијом Обама није пропустио да нагласи како планирано смањивање буџета Пентагона неће утицати на амерички ангажман у региону, јер, после окончавања ратова у Ираку и Авганистану „наше присуство и мисија у Азији и на Пацифику постају топ приоритет”.

Службена реакције Кине на ово била је очекивано негативна, премда не толико оштра – узвратна ватра је препуштена медијима и тамошњим политичким институтима. „Није баш пожељно јачати и ширити војне савезе и то не мора да буде у интересу земаља региона”, гласио је одмерени коментар споксмена кинеског министарства иностраних послова.

Државна агенција Синхуа била је међутим много директнија. „Свака земља у региону има разлога да доводи у питање амбиције Сједињених Држава и не би било изненађујуће ако Америка настоји да успостави хегемонију, јер би то било на линији њених аспирација као глобалне суперсиле.”

Обама је успостављање војног присуства у Аустралији објаснио излажењем у сусрет „жељама демократских савезника у региону”, од Јапана до Индије. Има истине у томе да су у последње време пре свега Јапан и Кореја показивали забринутост због могућности да, преокупирана проблемима своје економије и финансијски изнурена Ираком и Авганистаном, Америка неће бити у могућности да парира растућим амбицијама све јаче Кине.

Један од доказа да је дугорочна стратегија Вашингтона у ствари „заокруживање” Кине јесте и, засад такође симболичан, повратак њене ратне морнарице у Вијетнам. Један амерички брод је у августу, први пут у последњих више од 30 година, пристао на докове базе Кам Ран Беј, која је током Вијетнамског рата била једно од главних логистичких упоришта америчке војске.

Брод је званично тамо био на седмодневном ремонту, али је на ширем плану то била и потврда јачања веза некадашњих непријатеља које је зближио заједнички противник. Вашингтон у Ханоју види важну дипломатску и комерцијалну противтежу Пекингу, док се Вијетнам осећа угроженим због кинеских претензија према Јужном кинеском мору.

Вашингтон подржава идеју да ти пловни путеви остану међународни, при чему из архива извлачи и још 1982. у Уједињеним нацијама усвојену Конвенцију о праву мора – коју ни сама није ратификовала – док Кина јесте. Амерички експерти међутим тврде да се Пекинг не придржава ни слова ни духа тог документа, који, између осталог, прописује да се економска зона сваке земље протеже на 200 миља (320 километара) од њених обала.

Најзад, Вијетнаму, у коме су америчке корпорације у међувремену постале највећи инвеститори, намењено је и чланство у од САД предложеном „Транспацифичком партнерству”, трговинском блоку у којем засад нема Кине.

Обама је први председник који учествује на самиту Источне Азије, годишњем форуму 16 нација који је ове године у чланство примио и САД и Русију, а као бомба је одјекнуло саопштење да ће државна секретарка Хилари Клинтон посетити Мјанмар (Бурму) – кинеског суседа у Јужној Азији, чији је режим изолован због политике репресије и кршења људских права.

Она ће бити први шеф америчке дипломатије који стиже у Рангун у последњих 50 година, а овај пробој је званично образложен чињеницом да се тамо „после година таме, виде пламичци напретка”. Клинтонова у разговору са лидерима војног режима жели да подржи најављене политичке реформе, а у саопштењу о посети се упадљиво наглашава да „нема везе са Кином”.