Криза успеха

Кренимо од нама пречег,а другима спореднијег. Дакле, на уобичајен начин у нашем премеравању са светом.

Па, мислим, да иако јој је приоритет ублажавање континенталне финансијске кризе, Европска унија треба да, следећег месеца, прихвати Србију као кандидата за учлањење. Нису с тим сагласни сви, ни тамо ни овде –због препирке о дометима дијалога око Косова –али је подесан тренутак да се новим кораком ка европеизацији Балкана ублаже злослутности о балканизацији (цепкању) Европе.

Учестале су верзије да ће ЕУ проћи као бивша Југославија (али без рата), која се распала јер су је унутрашња препуцавања онеспособила за заједничко ефикасно одлучивање, и кад се међународна ситуација толико променила, падом Берлинског зида, да је она изгубила спољни смисао свог постојања –као мост између Запада и Истока (кога више није било). Поређење је претерано, уз остало и зато што је, за разлику од овдашње  некадашње федерације, значај ЕУ –повећан у глобалним размерама, и свет на њена садашња тетурања и неодлучности гледа као на део укупне своје судбине.

Пропадне ли ЕУ, као најуверљивији подухват обједињавања унутар исте, мада шаролике, цивилизације, шта онда чека остале који морају да повезују битне разлике у политичким и економским системима, културама, верама и  географијама,  узнемиравајућа је неизвесност. А бодри само катастрофичаре, који као да се позивају на давну Мао Цедунгову крилатицу (непрактиковану у реформисаној Кини) „хаос је под капом небеском, никад боље за нас”.

Криза ЕУ је, заправо, нов феномен. Први пут у модерној историји, посрће заједница чија су суштинска достигнућа још недостижна за многе који просто поскакују, уздижући се на табели светске моћи.

Табеле о квалитету живота сведоче да је у Европи, чак и садашњим потресима, боље него у осталим деловима планете. Од првих 30 места у Индексу УН о људском развоју, 20 заузимају њене земље, на челу с Норвешком. И Србија је као 59. на тој управо објављеној листи,испред брзорастућих сила групе БРИК: Бразил (84), Русија (66), Индија (134), Кина (101).

Уз то је ЕУ, рачуна се, највећа светска економија. Највећа је и извозница и увозница добара и услуга…

Тим пре је некима лакше да је нападају што је запала у кризу, па и да кривицу припишу њеном концепту државе благостања (са изразитом социјалном бригом). С тим се не слажу многи експерти.

Амерички глобалиста Дејвид Роткопф тврди, на пример, да је лом настао због финансијске неодговорности појединих чланица ЕУ, чија већина може да служи као инспирација многима. Сународник му, нобеловац Пол Кругман сматра да су проблеми унутар ње и настали зато што се она (по америчком моделу) већ била прилично одрекла тековина државе благостања.

Из доспелих, разнородних, информација произлази да Европа остаје глобални магнет. Док се она одриче доза социјалне солидарности да би на тржишту одолела навали јефтине робе из земаља с јефтином радном снагом, дотичне баш те своје карактеристике користе да би се уздигле до нивоа приближног њеној држави благостања.

Европа се, уопште узев, испоставља као полигон –кризе успеха. У невољама је, добрим делом, зато што многи с правом теже да живе као она, што је приморава да се одриче свакојаких погодности на које је навикла, да би одолела појачаној конкуренцији.

У мањим би тешкоћама била, да се објединила колико треба за одговор новим изазовима, које је предвидела. „Сада Европа пролази кроз тренутке који су можда тежи него било шта што је доживела после Другог светског рата”,оценила је немачка канцеларка Ангела Меркел.

Оно „можда” је утешно, донекле. Зар може и да се помисли да би сада Европи могло да буде неугодније него кад је била пресечена идеолошким блоковима, међусобно борбено нациљаних нуклеарних арсенала?

Потврдан одговор на ово питање значио би да је Европи лошије осећа у процесу обједињавања него ка је оштро подвојена, и да су поделе њена судбина. Чини ми се, међутим, да ствари иду у бољем, мада још недовољно обележеном, правцу.

Финансијски крахови држава на периферијама континента, неслагања око веће или мање интеграције и централизације, спорења око степена (не)одговорности, ипак сведоче о све већем обједињавању. Чак и кад нисмо задовољни колебањима европске заједнице, испоставља се да нам без ње не може бити боље у догледној будућности. И они који обећавају брда и долине ако се с њима уортачимо, били би више него задовољни ако би једног далеког дана успевали бар онолико колико она сада, кад није задовољна самом собом.