Чочо-сан, а у Бачкој

Суботица – У фонду Градског музеја у Суботици сачувана је слика Корнелије, ћерке чувеног архитекте Титуса Мачковића, школоване у Швајцарској и Аустрији, како позира обучена у јапански кимоно. Испод слике младе жене са сунцобраном, типичном пунђом и у благо повијеном ставу, био је и новински текст из 1905. године о томе како се поново организује вече у јапанском стилу, након претходно одржаног средином марта које је, како лист оцењује, било најуспешније у сезони маскенбала.

Необична фотографија стајала је као издвојен податак све док историчар уметности Олга Ковачев Нинков, виши кустос Градског музеја, није наишла на рукописе лекара Јожефа Бренера, у књижевним круговима познатог под псеудонимом Геза Чат, где за једног женског члана породице из Турчијанских топлица пише упутство како изгледа и како се облачи кимоно. „Два паралелограма текстила се укрштају, тако да се након пришивања стварају лепе локне и сами од себе се стварају широки рукави без икакве даље дораде”. Затим следе његови цртежи облачења кимона, при чему сугерише и боју и мотиве. У његовим дневничким забелешкама сачувано је и одушевљење опером „Мадам Батерфлај” који је гледао у Пешти 1906. године.

Када се овоме дода да је унутрашња страна врата на секретеру синеасте Александра Лифке урађена у интарзији с јапанским мотивима, где постоји пагода, гејша, расцветала грана и планина у позадини, Олга Ковачев Нинков је била сигурна да може да говори о појави јапанизма у Суботици.

На питање откуда Далеки исток у облачењу, друштвеним догађајима и ентеријеру бачких кућа на почетку 20. века, одговор даје тадашњи доминантни уметнички и архитектонски стил на тлу Аустроугарске монархије којој је град припадао.

– Сецесија, и уопште европска уметност с краја 19. и почетка 20. века, отвара се ка егзотичним земљама и показује интересовање за њихову уметност. То време се подудара и с Мејџи револуцијом у Јапану која траје од 1868. до 1912. године кад се Јапан отвара према Европи и САД. То је глобални оквир, а не треба занемарити ни чињеницу да кроз Суботицу пролази железница, да се све више путује у друге градове Монархије и изван ње, купују страни часописи – објашњава нам кустос.

О јапанизму у Суботици Олга Ковачев Нинков писала је и у новом броју стручног часописа „Музејон” који издаје суботички Градски музеј, и ту је навела читав низ података који сведоче како је култура и уметност Јапана била присутна у Суботици. Од ентеријера појединих грађанских кућа где фотографије бележе зидове са, примера ради, отвореним јапанским сунцобраном, до рекламног огласа извесног власника кафане који у центру града отвара башту у стилу пагоде.

– Јапанизам не остаје затворен код уског круга људи, већ интересовање за ову културу показује широки слој грађанства, и новине то региструју. Не можемо рећи да су они „хватали корак” са светом, напротив њима је то био уобичајен начин друштвеног живота. Уверена сам чак да је јапанизам у Суботици део једног ширег контекста и да се појављује и у другим градовима у Војводини, а након Првог светског рата и у Београду. Али то још није у довољној мери истражено и бележено – каже Олга Ковачев Нинков.

У депоу Градског музеја налази се и један кимоно, непознатог власника, али и збирка јапанских окимоно скулптура израђених од слонове кости. И данас се сматра да окимоно скулптуре представљају један од најскупљих видова колекционарства. У Фонд Градског музеја стигле су 1964. године, а прича о њима је интригантна и тајновита. У евиденцији Музеја није наведено ни ко их је донео ни где су пронађене, осим да су биле сакривене у зиду једне зграде која је рушена. Остаће тајна да ли их је власник сакрио слутећи да у лошим временима пред Други светски рат оне могу да значе финансијску сигурност, или је то био можда део неке заостале трговине антиквитетима чији центар је град био између два светска рата.