Виде ли (не)видљиво

Утисак је да српска страна у актуелном српско-албанском спору веома много очекује од посете Мисије Уједињених нација Београду и Приштини. А пре свега Приштини и српским енклавама на Косову и Метохији. Сматра се да је посета важна јер ће представници великих сила на лицу места доћи до сазнања да је живот Срба у покрајини веома тежак, па и немогућ. Јер, нема слободног живота тамо где нема слободног кретања – друге елементарне потребе да и не помињемо.

У оквиру овог покушаја упознавања (већ упознатог) света са стварним стањем на Косову, Срби расељени из Покрајине ће, најављено је, масовно дочекати Мисију на административном прелазу Јериње, не би ли на тај начин показали да им је стало до повратка кућама.

Не зна се како ће Мисија УН реаговати на оно што буде видела, а поготово да ли ће доћи до закључка да на Косову прво треба обезбедити нормалне услове за живот, а тек онда одлучивати о статусу овог дела Србије.

Ваља с тим у вези подсетити какве су извештаје раније мисије Уједињених нација и других организација слале са простора бивше Југославије. Познат је, рецимо, извештај Вилијама Вокера, као представника ОЕБС-а, о масовном злочину над цивилима у селу Рачак, који је послужио као један од повода за бомбардовање СРЈ. Познате су и процене разних хуманитарних организација о масовном протеривању албанског становништва 1999. године, тј. "етничком чишћењу", што је била "кап која је прелила чашу" у одлуци да НАТО нападне СРЈ.

Познати су и извештаји војних и цивилних мисија УН из Босне, када су брзоплете истраге о гранатирањима цивила у Сарајеву биле повод за прве нападе НАТО снага на српске положаје.

С друге стране, зна се да није било алармантних извештаја упућених УН у време мајског и августовског протеривања Срба из Крајине 1995. године. Штавише, сматра се да је мировна Мисија УН својим ћутањем олакшала ове егзодусе. Али, у сваком случају, није слала никакве "СОС" поруке свету. Као што их, уосталом, негде у исто време, нису слали Холанђани у мисији Унпрофора у Сребреници, пред масовно стрељање.

Веома су, дакле, лоша искуства Срба, али и Муслимана (можда и других), када је реч о извештајима међународних представника са ових простора: они некад не виде оно што је свима видљиво, а некад виде оно што мало ко види. При том није јасна позадина ових "искривљених огледала". Њихови извештаји су, међутим, често пресудни за касније одлуке разних органа и акције војних снага. Па и за одлуке Савета безбедности.

Срби са Косова и Метохије су у том погледу сада заиста на некаквом новом испиту. Поново ће их слушати, гледати у њихове порушене куће и ограђена села, али питање је шта ће видети. И од каквог ће значаја извештај бити за касније одлуке. Али другог избора нема чак ни за оне који су на својим леђима осетили сву тежину "фризираног извештавања". Ваља се припремити за нове извештаче...