Очишћени од политике

Довољно дуго смо били дивљаци Европе.

Били смо сој на којем су се генерације срећне деце Запада училе како смо одговорни не само за Први светски рат него и за многе потоње. Били смо народ огрезао у крви, блату до колена и балканском примитивизму који је тако софистицирано позиционирао границе цивилизоване Европе. Били смо парадигма за лоше мирисе, јефтину радну снагу, нездраву храну, промашене инвестиције и феномен "турбо-фолка" који је више од једне деценије био трагични амблем наше судбине.

Европа је данас парадоксалан појам. Упркос честом спомињању њеног имена, упркос чињеници да се упиремо као нико да докажемо и себи и другима да смо не само у суседству са њом, већ и њен интегрални део, Европа недвосмислено калкулише с нашом потребом за интеграцијом и помирењем.

Можемо се сложити са Е. Мореном да се Европа смањила и да данас чини тек један фрагмент Запада, а да је вековима Запад био само један од њених делова. Тој тези можемо додати да је, позиционирајући Балкан као "друго Европе" и Србију као своју симболичку границу, на којој сасвим легитимно проверава угаоне каменове на којима се темеље њени бедеми према другима – Европа у парадоксалној позицији.

Симболички ампутирајући Балкан као свој део, Европа се изместила из средишта света и постала провинцијална у односу на друге велике силе. Организујући унутаревропске односе по принципу "актера" и "кибицера" у партији са прописаним улогом, али недвосмисленим ризиком, Европа на известан начин пародира саму себе поигравајући се сопственим ингеренцијама које је довела у питање.

Противречност између варварског витализма Балкана и концепта културног стандарда цивилизоване Европе, схваћеног на регионалном плану као разлика између Србије и Хрватске, данас добија обрисе новог феномена – детектованог као хрватска помама за српским народњацима.

Културолошки гледано, народњачки талас, најпре реплицира тематски и сижејни проседе који је одавно апсолвиран са страним и домаћим "сапуницама", ревитализујући теме сентимента, осећајности, љубави и сплетке. Тако се народњаци – у епохи обележеној парадигмом "супарничке сарадње" и логиком интереса као универзалним комуникативним кодом, у доба у којем је љубав изгубила право на романсу, а сваки говор о осећајности постао неприличан и старомодан – појављују као последња оаза у којој је још увек присутан фантазам о романтици, артикулисан модерним речником поп културе, па макар и у својој баналној форми.

Српски народњачки универзум је, играјући на карту спреге између медијског гламура, сексуално-еротских алузија и дерта везаног за сентиментални сиже, представљајући своје звезде и непрекидно производећи нове, постао домаћа реплика универзалног императива "холивудизације стварности".

Кокетирајући са урбаном иконографијом, локусима и амблемима, истрајавајући на "локалном" пореклу, инсигнијама и симболичким кодовима, упркос универзалним и глобалним музичко-забављачким трендовима, народњачки феномен представља својеврстан "отпор глобализацији", још једном потврђујући Балкан и Србију, као последње егзотично место Европе.

Феномен "егзотицизма", оличен колико у народњацима, толико и у примамљивости ноћног живота на београдским сплавовима, потврђује не само декадентност савременог света у којем је све постало тренспарентно и некако "рашчарано", већ на известан начин представља и потврду тезе да је мит о "балканском" дерту постао стварност. Јер, у свету обележеном фантазмом "безбедне дистанце", и одсуством међуљудских контаката, кафане с народњацима у којима се људи још увек могу без зазора загрлити, додирнути или пољубити, представљају истовремено модел нове форме социјализације и последњу одбрану пред растућим равнодушјем које прети да нас сломи изнутра.

Очишћени од сваког политичког кода, данашњи народњаци привлачни су нашим суседима због свега оног што делује као познато, разумљиво и блиско.

*Културолог