Očišćeni od politike

Dovoljno dugo smo bili divljaci Evrope.

Bili smo soj na kojem su se generacije srećne dece Zapada učile kako smo odgovorni ne samo za Prvi svetski rat nego i za mnoge potonje. Bili smo narod ogrezao u krvi, blatu do kolena i balkanskom primitivizmu koji je tako sofisticirano pozicionirao granice civilizovane Evrope. Bili smo paradigma za loše mirise, jeftinu radnu snagu, nezdravu hranu, promašene investicije i fenomen "turbo-folka" koji je više od jedne decenije bio tragični amblem naše sudbine.

Evropa je danas paradoksalan pojam. Uprkos čestom spominjanju njenog imena, uprkos činjenici da se upiremo kao niko da dokažemo i sebi i drugima da smo ne samo u susedstvu sa njom, već i njen integralni deo, Evropa nedvosmisleno kalkuliše s našom potrebom za integracijom i pomirenjem.

Možemo se složiti sa E. Morenom da se Evropa smanjila i da danas čini tek jedan fragment Zapada, a da je vekovima Zapad bio samo jedan od njenih delova. Toj tezi možemo dodati da je, pozicionirajući Balkan kao "drugo Evrope" i Srbiju kao svoju simboličku granicu, na kojoj sasvim legitimno proverava ugaone kamenove na kojima se temelje njeni bedemi prema drugima – Evropa u paradoksalnoj poziciji.

Simbolički amputirajući Balkan kao svoj deo, Evropa se izmestila iz središta sveta i postala provincijalna u odnosu na druge velike sile. Organizujući unutarevropske odnose po principu "aktera" i "kibicera" u partiji sa propisanim ulogom, ali nedvosmislenim rizikom, Evropa na izvestan način parodira samu sebe poigravajući se sopstvenim ingerencijama koje je dovela u pitanje.

Protivrečnost između varvarskog vitalizma Balkana i koncepta kulturnog standarda civilizovane Evrope, shvaćenog na regionalnom planu kao razlika između Srbije i Hrvatske, danas dobija obrise novog fenomena – detektovanog kao hrvatska pomama za srpskim narodnjacima.

Kulturološki gledano, narodnjački talas, najpre replicira tematski i sižejni prosede koji je odavno apsolviran sa stranim i domaćim "sapunicama", revitalizujući teme sentimenta, osećajnosti, ljubavi i spletke. Tako se narodnjaci – u epohi obeleženoj paradigmom "suparničke saradnje" i logikom interesa kao univerzalnim komunikativnim kodom, u doba u kojem je ljubav izgubila pravo na romansu, a svaki govor o osećajnosti postao nepriličan i staromodan – pojavljuju kao poslednja oaza u kojoj je još uvek prisutan fantazam o romantici, artikulisan modernim rečnikom pop kulture, pa makar i u svojoj banalnoj formi.

Srpski narodnjački univerzum je, igrajući na kartu sprege između medijskog glamura, seksualno-erotskih aluzija i derta vezanog za sentimentalni siže, predstavljajući svoje zvezde i neprekidno proizvodeći nove, postao domaća replika univerzalnog imperativa "holivudizacije stvarnosti".

Koketirajući sa urbanom ikonografijom, lokusima i amblemima, istrajavajući na "lokalnom" poreklu, insignijama i simboličkim kodovima, uprkos univerzalnim i globalnim muzičko-zabavljačkim trendovima, narodnjački fenomen predstavlja svojevrstan "otpor globalizaciji", još jednom potvrđujući Balkan i Srbiju, kao poslednje egzotično mesto Evrope.

Fenomen "egzoticizma", oličen koliko u narodnjacima, toliko i u primamljivosti noćnog života na beogradskim splavovima, potvrđuje ne samo dekadentnost savremenog sveta u kojem je sve postalo trensparentno i nekako "raščarano", već na izvestan način predstavlja i potvrdu teze da je mit o "balkanskom" dertu postao stvarnost. Jer, u svetu obeleženom fantazmom "bezbedne distance", i odsustvom međuljudskih kontakata, kafane s narodnjacima u kojima se ljudi još uvek mogu bez zazora zagrliti, dodirnuti ili poljubiti, predstavljaju istovremeno model nove forme socijalizacije i poslednju odbranu pred rastućim ravnodušjem koje preti da nas slomi iznutra.

Očišćeni od svakog političkog koda, današnji narodnjaci privlačni su našim susedima zbog svega onog što deluje kao poznato, razumljivo i blisko.

*Kulturolog