Новац као изговор

Паре, поред многобројних функција (купопродаја, моћ, утицај, самопоуздање, итд) добијају још једну. Оне су оправдање зашто неко успева у спорту, конкретно у фудбалу, а ми не.

Површно гледано ништа лакше него да се кроз новац изложи да шути, односно ми, немају никакве изгледе против рогатих, то јест богатих. И пошто одавно знамо да пара врти где бургија неће, онда нам не преостаје ништа друго него да се помиримо с тим да ту нема леба.

Да би се супротставио Голијату Давид може да се узда само у свој ум. Међутим, код нас је тај чинилац истиснут из расправа како даље.

Изузетак је кад, рецимо, победимо сиромашнијег од себе. Онда нико не каже да смо савладали Фарска Острва зато што смо богатији од њих или да су Црвена звезда и Партизан претплаћени на домаће трофеје зато што су моћнији од супарника.

Разуме се, није спорно да је много лакше бити успешан с дубоким џепом, међутим, никада по том питању није ни било равноправности. Увек је било богатих и сиромашних, па и у спорту и фудбалу.

И док су се они први уздали у новац (да купе играче, тренере, утицај, итд) дотле су ови други морали нешто да смисле. Наравно, није довољан велеум, па да се оно што је сјајно замишљено и оствари, али су управо они били ти који су тражили нова решења и дешава се и да успеју.

Велики (богати) често украду или купе ту идеју и, уз ретке изузетке, опет они убирају кајмак. Али, дешава се и да мали (сиромашни) нешто зараде на томе. Ето, неки АПОЕЛ с Кипра се прочу у Европи. Годи нам што је то постигао с нашим тренером Иваном Јовановићем, али, то не значи и да је довољно да њега доведемо у Звезду, Партизан, Војводину или репрезентацију и – решен проблем.

У фудбалу успех не зависи од једног човека, него од стицаја разних околности. Нико не може да јемчи да би Јовановић такве подвиге остварио с АПОЕЛ-овим „вечитим ривалом” Омонијом.

Вилас-Боас се из прве вртоглаво винуо увис, па Челзи није жалио пара да га отме Порту. Међутим, почетак није онакав какав се очекивао. И није то једини такав случај.

Барселона је 1975. довела Вајсвајлера. Он је био и водећи светски теоретичар (руководио је тренерском школом у Келну), а и врхунски практичар (од мале Борусије из малог Менхенгладбаха створио је страх и трепет за Европу).

Чувени стручњак је у Барселони имао на располагању и најбољег фудбалера на свету тог доба – Холанђанина Кројфа, купљеног 1973. после трећег узастопног тријумфа с Ајаксом у Купу шампиона. И – ништа није урадио.

Тај клуб није жалио паре да купи Марадону, Ромарија или Роналда, али оно што је желео постигао је кад се ослонио на играче који су поникли у његовим редовима (и Меси је прошао клупску школу фудбала) и, што је најважније, када је створио систем игре који је јединствен на свету. Сада је постао узор.

Реал је кренуо другим путем и почео да сакупља фудбалске ванземаљце. С тим сазвежђем је, међутим, стигао у Барселонину сенку.

Нашој репрезентацији нико неће да замери што није испред италијанске. Али, како објаснити да је иза естонске?! Или, како је Војводина испала од клуба из Лихтенштајна?! Буџет за то сигурно није крив.