Лутање кроз звук

Уз велику помпу дошао нам је вокални уметник Оливје Лакер (31), најављен као најбољи певач Канаде. Добитник неколико националних, али и међународних конкурса (Париз, Вервије – Белгија) он плени пре свега својом изузетном физичком појавом, стасом, висином, осмехом, но све те изванредне карактеристике најбоље би му користиле у тенорској каријери, за коју је исто онолико имао шансе колико и за басовску, односно баритонску. То, што се наизглед чини као највећи комплимент претвара се у своју супротност, јер, заправо, уметник нити је тенор, а нити бас или баритон. У својој недефинисаној боји гласа, неизједначеним регистрима и могућностима да пева сваки репертоар, видимо и највеће проблеме у до краја несавладаном певачком занату и, вероватно, погрешном школовању гласа.

Да ли је у његовим, додуше сасвим лепим, годинама касно за довршавање тог посла, велико је питање.

У сваком случају, Оливје Лакер је певао изузетно занимљив програм који немамо прилику често да чујемо – најпре циклус Ралфа Вогана Виљемса "Песме о путовању", затим познате циклусе на тему Дон Кихота двојице француских композитора – Равела и Ибера, као и Сен Сансов Посмртни плес оп. 40.

Посебан труд био је исказан око премијерног извођења сложеног дела Катарине Миљковић – "Књига" (2006) у коjeм је учествовало чак шест виолончелиста, контрабас и клавир.

Срећна околност да Канађани говоре два језика као матерњи, енглески и француски, допринела је одличној дикцији Лакера и нешто мање убедљивом психолошком тумачењу текста, док је израз стално лавирао између оперског и концертног начина, али у гесту и мимици превасходно, не и у домену залажења у смисао, значење и контрасте у музици.

Сматрамо да и репертоар треба прилагодити гласу, овај је био веома амбициозан и ваљало би га усавршити.

Наш млади пијаниста Владимир Глигорић одлично се показао као клавирски сарадник који је, вероватно веома брзо, успео да припреми захтеван програм.