Странке као вануставна моћ

Уставни систем парламентарне републике, у чијем су срцу вишестраначки избори и капитализам, од почетка (1990) показује мањкавости. Да ли га поправљати или мењати? Мора ли се у етар предстојећих избора пустити то питање?

У неким државама развијене уставности, капитализма и „регулисане демократије” (нпр. САД) наједном откривају владавину „бизнис странке”. Она ужива легитимитет (поверење) можда један одсто грађана – сопствених „чланова”. У том суштински једностраначком систему, на другој страни су све бројнији следбеници неког новог Робина Худа (12-13. век). Најмање што траже данашњи „одметници из Шервудске шуме” је интервенција државе у праведнијој расподели богатства („кензијанизам”), а највише – промена политичког система.

На питање побољшања или мењања нашег уставног система прво морају да одговоре водеће политичке странке. Ако већ немају план за потпуну промену политичког система, морају непрестано радити на побољшању постојећег. У супротном, рашће број неких нових следбеника „нашег Робина Худа” – Чаруге Станисављевића (1869–1925), а друштво ће се све више цепати на непријатељске групе (класе).

Прво питање побољшања нашег уставног поретка је општепознато и тиче се враћања ауторитета и поштовања највишег правног акта, Устава. У ком делу променити Устав како би се политичка моћ вратила (или први пут доспела) у уставне институције у мери коју одређује уставна норма?

Парламентарна подела власти у којој извршна и законодавна власт сарађују и истовремено контролишу једна другу је историјски потврђено успешно решење организације државе. Независна судска власт посматра тај однос и меша се када је потребно заштитити Устав и закон. У нашој држави таква организација власти се до сада није показала благотворном. Политичка моћ је заједно са уставним ауторитетом „изнета” ван Устава и „однета” у седишта политичких странака. Челник политичке странке, какво год да му је звање и функција, надређен је оним највишим државним функционерима који су чланови странке. А, ако је и лидер политичке странке подређен неком трећем, „бизнис странци” на пример, тада смо веома далеко од Уставом нормираног поретка.

Уставно право ово може да реши, рецимо, институтом „парламентарне неподударности”, неспојивошћу највише државне са страначком функцијом. Уставно право може да покуша да врати углед Уставу нудећи нови политички систем – председнички или полупредседнички. Уосталом, наш систем од почетака функционише са истакнутим положајем председника републике. Уставно право проучава и другачије политичке системе који омогућавају веће учешће грађана у власти, смањују моћ политичких странака, повећавају одговорност државних функционера, организују производњу, контролишу финансије, смањују друштвене разлике, омогућавају држави трајност. а грађанима напредак. Проучимо историју и применимо успешан модел других. Ако већ не морамо увек бити оригинални.

Полазиште бољег система је Устав. Зато он мора бити тема ове предизборне кампање. Али не теме небитног уставног гланцања (да ли је број народних посланика 250 или 200, да ли се међународни уговори „непосредно” или „директно” примењују итд.), већ промене значајне, системске природе. Ка бољем. Треба почети, неко од нас ће већ знати да пронађе решење.

Доцент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду