Stranke kao vanustavna moć

Ustavni sistem parlamentarne republike, u čijem su srcu višestranački izbori i kapitalizam, od početka (1990) pokazuje manjkavosti. Da li ga popravljati ili menjati? Mora li se u etar predstojećih izbora pustiti to pitanje?

U nekim državama razvijene ustavnosti, kapitalizma i „regulisane demokratije” (npr. SAD) najednom otkrivaju vladavinu „biznis stranke”. Ona uživa legitimitet (poverenje) možda jedan odsto građana – sopstvenih „članova”. U tom suštinski jednostranačkom sistemu, na drugoj strani su sve brojniji sledbenici nekog novog Robina Huda (12-13. vek). Najmanje što traže današnji „odmetnici iz Šervudske šume” je intervencija države u pravednijoj raspodeli bogatstva („kenzijanizam”), a najviše – promena političkog sistema.

Na pitanje poboljšanja ili menjanja našeg ustavnog sistema prvo moraju da odgovore vodeće političke stranke. Ako već nemaju plan za potpunu promenu političkog sistema, moraju neprestano raditi na poboljšanju postojećeg. U suprotnom, rašće broj nekih novih sledbenika „našeg Robina Huda” – Čaruge Stanisavljevića (1869–1925), a društvo će se sve više cepati na neprijateljske grupe (klase).

Prvo pitanje poboljšanja našeg ustavnog poretka je opštepoznato i tiče se vraćanja autoriteta i poštovanja najvišeg pravnog akta, Ustava. U kom delu promeniti Ustav kako bi se politička moć vratila (ili prvi put dospela) u ustavne institucije u meri koju određuje ustavna norma?

Parlamentarna podela vlasti u kojoj izvršna i zakonodavna vlast sarađuju i istovremeno kontrolišu jedna drugu je istorijski potvrđeno uspešno rešenje organizacije države. Nezavisna sudska vlast posmatra taj odnos i meša se kada je potrebno zaštititi Ustav i zakon. U našoj državi takva organizacija vlasti se do sada nije pokazala blagotvornom. Politička moć je zajedno sa ustavnim autoritetom „izneta” van Ustava i „odneta” u sedišta političkih stranaka. Čelnik političke stranke, kakvo god da mu je zvanje i funkcija, nadređen je onim najvišim državnim funkcionerima koji su članovi stranke. A, ako je i lider političke stranke podređen nekom trećem, „biznis stranci” na primer, tada smo veoma daleko od Ustavom normiranog poretka.

Ustavno pravo ovo može da reši, recimo, institutom „parlamentarne nepodudarnosti”, nespojivošću najviše državne sa stranačkom funkcijom. Ustavno pravo može da pokuša da vrati ugled Ustavu nudeći novi politički sistem – predsednički ili polupredsednički. Uostalom, naš sistem od početaka funkcioniše sa istaknutim položajem predsednika republike. Ustavno pravo proučava i drugačije političke sisteme koji omogućavaju veće učešće građana u vlasti, smanjuju moć političkih stranaka, povećavaju odgovornost državnih funkcionera, organizuju proizvodnju, kontrolišu finansije, smanjuju društvene razlike, omogućavaju državi trajnost. a građanima napredak. Proučimo istoriju i primenimo uspešan model drugih. Ako već ne moramo uvek biti originalni.

Polazište boljeg sistema je Ustav. Zato on mora biti tema ove predizborne kampanje. Ali ne teme nebitnog ustavnog glancanja (da li je broj narodnih poslanika 250 ili 200, da li se međunarodni ugovori „neposredno” ili „direktno” primenjuju itd.), već promene značajne, sistemske prirode. Ka boljem. Treba početi, neko od nas će već znati da pronađe rešenje.

Docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu