Факултети драгоценост државе

Настојаћемо да од следеће школске године јавност темељно упознамо колико који факултет добија од државе и за које студенте. Појединци, дакле, одмах треба да забораве да ће и даље наплаћивати већ плаћене школарине!

Нека као узор послужи финансирање научних пројеката, којих у Србији има 785, са исто толико руководилаца, с именом и презименом и референцама. У динар се зна колико који кошта, колико сваки истраживач месечно добија, колики су материјални трошкови итд. Зашто то никако не може да се примени на нашим факултетима?

Мислим да то интелектуално, стручно и оперативно није претерано сложено: да имамо списак студената које те године финансира држава и да јавност буде упозната колико је то новца.

С друге стране, мало је необично, да не кажем чудно, што се известан број високошколаца бори против рангирања. Као да себи кажу: Положио сам пријемни, доспео на буџет, сад могу да студирам десет година. То више не може. Зато нису сви студентски захтеви на линији напретка.

Посебно је осетљиво то што постоје велике разлике у платама наставника. У основи свега je чињеница да факултети, чланови истог универзитета, нису довољно повезани. Познато је, такође, да одређени број, по правилу факултета друштвених наука, није повећао број наставника у складу с приливом студената. Ако је мало наставника, а много студената, приходи по наставнику су већи. Али зато су поједине групе за предавања и вежбе велике.

Немамо ништа против тога да наставници зараде, али не на уштрб квалитета и угледа студирања. Уосталом, Србија треба да привуче студенте из држава у окружењу, а и тзв.трећег света. То смо некада знали и могли. Више од стотину младих из несврстаних земаља данас уче код нас српски језик да би се потом уписали на овдашње факултете.

С тим у вези је и чувена ,,Шангајска листа”, јер свака наша високошколска установа која буде увршћена на ту листу привући ће знатно више врхунских наставника и студената из иностранства.

Ако смо прихватили да образовање уређујемо по европским мерилима, држава мора у то хитно да усмери више новца, нарочито у високо образовање. У противном, државни универзитети ће све више заостајати за светом, млади наставници ће одлазити у иностранство. Доћи ће у питање и сам опстанак ових универзитета. А за то време други ће наплаћивати ,,штанцовање” диплома и лажно се представљати као непрофитне организације.

Наглашавам да су државни факултети најдрагоценији капитал наше државе, од чијег оплођавања зависи све остало: привреда, здравство, одбрана, култура.

*Државни секретар Министарства просвете и науке, професор Београдског универзитета